LUDO, LUDO, LUDICE

27. mart 2018.

       Juče sam je video prvi put. Kroz prozor. Naslonjen na šank, posmatrao sam ljude koji prolaze ulicom. Ušla je unutra, i naručila čaj od kamilice. Jasno sam to čuo, jer je struja nestala pola sata pre toga. Muzika nije radila, kafemat nije radio, šporet nije radio. Jedino su sveće po stolovima i oznak za požarni put iznad ulaznih vrata osvetljavali prostoriju.

– Nema struje – konobar je slegao ramenima.

– Onda votku, duplu.“

Tako malo čoveku treba da se zaljubi. Jedna rečenica, ne više. Napolju je dunuo jak vetar. Počeo je da nosi hartiju, prašinu, nečiji loše prikačen veš sa žica, i znao sam da ćemo ostati unutra još prilično dugo. Gledao sam je kako sa obe ruke prinosi ustima čašu, i srkuće votku kao malo dete mleko. Pomislio sam, čoveče, mogao bih ovako do kraja života, dobro naslonjen, samo da je posmatram. Prišao sam joj. Bio je to naš prvi izlazak. Sunca. Nalokali smo se kao svinje. Ujutru smo nahvatali taksi, pijani upali kod nje u stan, i obučeni sa sve jaknom i cipelama zaspali. Spavali smo do uveče. Kada sam konačno otvorio oči, ona je već bila budna. Pospremala je po stanu. Pokušavao sam, stvarno sam pokušavao, da se setim njenog imena. Nije mi išlo. Umesto toga, nasmejao sam se.

– Je l znaš da nemam ličnu kartu? – započela je razgovor.

Nešto me je preseklo preko stomaka. Maloletna je – pomislio sam. Završiću u zatvoru u ćeliji sa njih 7 koji će me svakog dana posmatrati kako se napinjem iznad čučavca.

– Istekla ti? – bojažljivo sam upitao.

– Ma neeee ludice, nikada je nisam imala… Ni vozačku, ni pasoš, ni zdravstvenu…

– Pa, išla si valjda nekad kod lekara?… – malo mi je laknulo zbog već viđene robije.

– Sa 19… Na abortus… U privatnu kliniku… Poslednji put.

– Žao mi je…

– Što?“

– Pa to, žao mi je što si imala abortus…

– A to. Ma ništa. Znaš, kažu da žene koje su imale abortus sanjaju ponekad svoju nerođenu

   decu. Kako ih oblače, ispraćaju u školu, kupaju… Meni se to nikada nije desilo.

– Ma pusti…

– Šta?

– Pusti te tužne teme. Daj da pričamo o nečemu lepšem.

– Hej, u pravu si! Je l znaš da znam da kuvam!

– Stvarno?

– Aha, naučila sam od bake čiji je ovo stan.

– Tvoje bake?

– Ma ne ludice, živela sam sa njom par godina. Onda je ona umrla, a ja sam ostala da živim

  sama. Ja i fifti.

– Fifti?

– Tako ga zovem jer je crn kao onaj reper, a ima mnogo nogu. Ili ruku. Nemam pojma. Tarantule

   valjda imaju ruke i noge iste. Hvatam mu mušice ponekad i ostavljam mu na stolu. Mada zna i

   on da se snađe kad je kriza, pa udavi ponekog malog miša. Nije sada tu. Nestane na par dana, pa se iznenada pojavi. Upoznaćete se…

vojislav.vukomanovic.blacksheep.rs

Ima ta scena u svim filmovima strave i užasa. Zumiraju se oči buduće žrtve, razgoračene, uplašene, a krvnik počne da se smeje iz samo njemu znanog razloga.

– Ahahahaha! A nisam ti rekla najjači štos. Babina penzija i dalje stiže! Čak i treće oko na koje

  ima pretpltu poštar redovno donosi! Nego šta si se ti toliko ućutao? Sinoć nisi mogao usta da

  zatvoriš.“

– Mora da je od zatvora. Muči me danima. Je l mogu da se poslužim toaletom?

– Naravno, ludice.

Okrenuo sam ključ dva puta. Zatim sam se umio hladnom vodom. Prozora nije bilo nigde. Bila je to jedna od onih zgrada sa malim kupatilima i sav nesnosan miris je izvlačila ventilacija. Nisam znao ni na kojem spratu se nalazim. Bekstvo, bekstvo! – odzvanjalo mi je u glavi. Gde ih samo nalaziš? – setio sam se reči svoje majke kada bi nesrećna žena upoznala neku trenutnu pratilju. Dakle, slaži da imaš neke obaveze, neki smrtni slučaj, bar si u tome dobar i gubi se odavde glavom bez obzira. Od sutra prestajem da pijem – rekao sam po ko zna koji put samom sebi u ogledalo.

– Je l sve u redu unutra? – pokucala je na vrata.

– Jeste, jeste.

– Kako zatvor?

– Omekšao je.

– Baš mi je drago, ludice.

Provukao sam par puta mokre prste kroz kosu i izašao napolje.

– Slušaj… Setio sam se da imam neke obaveze. Morao bih da krenem.

– Iiii, pa gde baš sad kada sam spremila klopu. Moraš da probaš! Moraš! To je moj tajni recept.

   Pita kakvu u životu nisi jeo. Ima krajka ako voliš, vruća.  A, šta kažeš?

– Umpf… Ok, ali samo jedno parče.

– I čašica vina. Ne ide pita bez belog vina.

Muljao sam pitu po ustima, i stvarno, imala je savršen ukus.

– Sviđa ti se?

– „Aha. Šta je unutra?“

– Standardno. Puževi, malo mesa od žabe, beli luk, avokado, smokva, sve prirodni afrodizijaci. Naravno, i malo babinih posmrtnih ostataka. Vidiš kako su ti se nabudžile pantalone, ludice. Ajde živeli…

Čudno je to kako ljudi koji kreče skoro uvek zajebu plafon. Posmatrao sam prelaz između zida i tavanice, i utvrdio kako su debelo omašili nijansu.

– Hej, je l se ovo napolju smrkava ili sviće? – pridigao sam glavu.

– Kao da je bitno, ludice – rekla je to i dotegla još malo lisice za krevet…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com