20 feb Love Actually

Dan Zaljubljenih. Praznik vina. Sveti Trifun. Kako god… Neko je zaljubljen u vino, sve se to lepo slaže. Zaljubljeni piju vino večeras, prsten čuči u džepu njegovog kaputa, njena ruka još je slobodna i mami…

Spremam se da se nađemo, presvlačim se svega 2 puta. OK, možda sam imala dobru kombinaciju u glavi od početka. Ne treba mnogo da očekujem(o) večeras. Ne znam zašto ljudi za važne datume previše očekuju? Zašto svoje emocije i pažnju vezuju za neki broj? Kao, danas je taj zvanično dan ljubavi i treba da mu/joj kupim nešto. Da budem romantična/an. Da je izvedem ili da spremim večeru. Da budem onaj lik iz njenog omiljenog filma, ovo veče. Večeras da je zaprosim. A taj jedan dan ne znači ama baš ništa za ljubav. I što se više trudiš da budeš nešto što nisi, to je manje vredan i poseban. Ne liči na tebe ona romantična poruka, pući će od smeha ako joj to pošalješ. Vodi računa o liniji i neće jesti tu bombonjeru, a mislim i da je previše stara za plišanog medu.
Nekad se život dešava podjednako lepo kao u filmovima. Život prosto režira svoj film. U njemu ne možeš svoje ponašanje i osećanja voditi nekim datumima, ili vikend je, dugo smo zajedno, pa hajde da nam bude lepo. Nema toga. Ja sam nekad nervozna vikendom, ili tužna, ili mi prosto treba da budem sama. Mrzim obrasce i pravila, sve što se nameće kao javno i univerzalno, mada ne namećem to. Ako ste vi rešili da se danas volite, volite se, bre, ali ne zaboravite da je 15.02. isto lep dan za ljubav. Iako je to ponedeljak.
Još samo ruž i gotovo. Čujem u hodniku, njegov auto staje ispred kapije. Ulazim i krećemo. 2 minuta vožnje i kući smo. Dogovor je da pravimo neke sendviče i voćnu salatu sa slatkom pavlakom, i da se ispružimo uz “Love Actually”, jer smo ga oboje gledali, a sada se ne sećamo. Nadam se da je dobar, i pored te činjenice.

Naseckala sam voće i umutila slatku pavlaku. Naslagao si sendviče-trougliće sa hlebom iz Hleb i Kifle. Stavili smo sve da se lepo ohladi, pustili film… i sve sam zaboravila kada sam ti spustila glavu na rame.
Umesto cveća i slatkiša, kupili smo mirisnu sveću, koju si upalio. Ali soba je mirisala na ljubav. I baš razmišljam, sinoć sam nekako bila više romantična nego veceras, ali svakako prija mi tvoje disanje. Uvek. Večeras ništa više nego juče., i samo neka tako ostane.
Briga me što mi nisi napravio čestitku, niti pisao neke tuđe reči u njoj. Mi imamo naše šale, našu priču, ne tako romantičnu, ali ti nisi pisac, svesna sam toga. Ja tu i tamo piskaram, za svoju dušu. Nekad romantična, uglavnom realna. Romantika i realnost se lepo slažu kada je prizemljivanje i stvarnost u pitanju.
Danas je Dan zaljubljenih. Pa šta? Sendviči su se ubajatili, salata ostala u frižideru, film smo pratili napola otvorenih očiju. Negde napolju, momci su prosili devojke u restoranima i na koncertu njenog omiljenog pevača koji njemu siluje uši, ali tu je zbog nje. Ljubav je puna toga, kompromisa u korist druge strane. Nekad pretrpim ja, nekad ti; nešto ja volim više, nešto ti ne voliš uopšte. Ljubav je trpljenje, razumevanje i slaganje i pored razlika. Sećam se, za prošli Dan zaljubljenih išli smo u vožnju bajkovima. Slavili smo na naš način. I više mi se sviđala ta odevna kombinacija, pošto mi je u ovoj previše tesno. Ustajem, svlačim pantalone i oblačim tvoju majicu u kojoj si bio ceo dan. Odjednom, ljubav miriše… Ljubav je večeras tu. Ljubav je tu svaki dan.

I postaje mi jasno zašto se ne sećamo ovog filma. Uz njega, Love Actually se actually odvija.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com