Ljudi ne vole duge priče

Bilo ih je sedmoro. Šest devojčica i dečak. Roditelji su se trudili da im obezbede pristojan život, ali okolnosti uslovljavaju čoveka više nego što na reklamama smeju da priznaju. Zato se Vladimir, kao jedino muško dete u porodici, rano zaposlio. U početku je samo pomagao ocu vodoinstalateru pri izvodjenju sitnih popravki po kućama. Kasnije se zaposlio kao konobar. Uporedo se školovao i trenirao fudbal.
Škola mu baš i nije išla ali voleo je da igra fudbal, iako mu trener nikada nije dao da igra špica. Bio je igrač sredine terena i trudio se da na toj poziciji da sve od sebe kako bi ga trener nagradio mestom u napadu.
Kao što je činio i na poslu, i u školi, i pomažući umornim roditeljima po kući. Trudio se koliko je mogao.

Godine su prolazile, roditelji su mu umrli, sestre se udale, a on je ostao na istoj poziciji. Na sredini terena.
Oženio je devojku iz srednje škole, nastavio očev posao, napravio dvoje dece i kad god bi se našao sa starim drugarima na partiji malog fudbala igrao na sredini terena.
Nakon jednog posebno napornog dana odlučio je da od prijatelja zahteva da utakmicu koja je bila zakazana za to veče počne i završi kao špic.
Prišao je kapitenu svog tima i počeo da mu objašnjava zašto mu je to bitno. Ispričao mu je kakav je život vodio, koliko se trudio.
Kapiten je sačekao da završi, stavio mu ruku na rame i rekao;
“Ljudi ne vole duge priče, Igor je brži, on će igrati špica.”

******************************

U Jelenu je puno uloženo. Još kao dete pokazala je talenat za muziku. Pevušila bi neku pesmu koju je čula na radiju po ceo dan. Na tome bi verovatno i ostala njena karijera u muzici da njena tetka nije nagovorila svoju sestru da joj plati privatne časove pevanja. Napredovala je neverovatnom brzinom, a kako je napredovalo njeno pevanje tako su i rasli troškovi njenog školovanja. Krediti, pozajmice od rodbine, stipendije. Dok je napunila dvadeset godina u nju i njen glas uloženo je više novca nego što je umela da zbroji. Sa takvim poverenjem dolazila je i odgovornost. Odgovornost prema tuđim očekivanjima.

Bavljenje klasičnom i džez muzikom nije unosno. Jeleni je to postalo bolno jasno odmah nakon završetka muzičke akademije. Dugovi su bili visoki skoro kao očekivanja njenih ostarelih roditelja pa je počela da peva po veseljima. Međutim, ni ti prihodi nisu bili dovoljni da namire potraživanja. Tetka je onda opet uzela stvar u svoje ruke. Dogovorila je da Jelena peva svakog petka i svake subote u kafani nekog njenog prijatelja.

damjan-uncevic-blacksheep.rs

U početku joj je smetalo da peva pred pijanim ljudima pesme koje ne voli.
Vremenom, navikla se. Još nešto što vam na reklamama nikada neće priznati. Ljudi mogu da se naviknu na sve kada ih muka natera.
Pare su bile dobre, roditelji mirni, a tetka je već uveliko planirala njen put do beogradskih splavova.

Sa Jelenom nastupao je klavijaturista.
Propali roker srednjih godina pomagao je da svirke prođu brže.
Kad god bi video da se gosti ponašaju previše slobodno i da ona više ne može da izdrži žamor pijane gomile zaštitio bi je.
Pred jedan nastup došla je Jelenina tetka da joj saopšti kako je uspela da zakaže audiciju u Beogradu.
Kada je tetka otišla, Jelena je počela da pije i pleše. Da peva kao nekada uz radio. Kratka haljina joj se pripila uz znojavo telo, novčanice uz kožu, a sa svakim tonom iz nje je izlazila duša.
Do kraja večeri jedva je više imala glasa.
Sela je na stepenice ispred lokala i plakala dok su opremu unosili u kombi.
Kada je uneo svu opremu i nakon što se kafana ispraznila klavijaturista je seo pored nje.
Okrenula se ka njemu i počela da mu priča o svemu što je muči. Koliko se trudi da ispoštuje očekivanja svojih roditelja, tetke, okruženja i koliko je to košta.
Uhvatio je za ramena, poljubio i rekao:
“Ljudi ne vole duge priče, sama biraj šta ćeš pamtiti.”

******************************

Rođa radi u marketinškoj agenciji već deset godina. U kancelariji ga niko ne voli. Mrzovoljan je i uvek nezadovoljan radom svojih kolega.
Stalno nosi kišobran.
Nikada ne dolazi ranije na posao, uvek odlazi na vreme. Čak i kada zbog obima posla svi ostali u kancelariji ostanu duže.
Pazi da ga ne otpuste, ali i da mu ne daju teže poslove. A nije uvek bio takav.
Kada je počeo da radi kao kopirajter bio je pun entuzijazma.
Video je taj posao kao način da kroz reklame koje ljudi svakog dana gledaju malo po malo utiče na svest zajednice i ujedno kapitalizuje svoje talente.

Počeo je da škraba još u detinjstvu. Svašta nešto. Pisao je o ljudima, vremenu, automobilima, starom drvetu ispred kuće.
Šta god bi kod njega budilo neku emociju, bilo mu je zanimljivo.
A to uostalom određuje kvalitet pisca.
Koliko pušta u sebe svet koji ga okružuje i zatim kritički obradjuje, sa osmehom na licu ili suzom u oku.
Vremenom, shvatio je da duge priče ljudi ne čitaju. Pogotovo kada ih se ne tiču. Zato je odlučio da nađe način da kaže šta ima u svega par minuta.

Prvo i najveće razočaranje doživeo je na samom početku.
Dobio je od šefa da sastavi reklamu za niskobudžetnu avio kompaniju.
Nakon par nedelja mozganja došao je pred klijenta sa spotom u trajanju od dva minuta u kojem momak objašnjava devojci zašto je važno videti Delfe, Tadž Mahal i piramide dok ga ona potpuno ignoriše i razmišlja o plažama Kariba.
Slogan kampanje je glasio: “Nadzvučni ljudi.” Šef mu je prišao nakon kratkog razgovora sa klijentima i rekao:
“Ljudi vole samo lepe slike, zadrži kadar sa plažom i promeni slogan.”

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: tumblr.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.