28 jan Ljubav na prvi tekst

Kada bi mi neko rekao da se zaljubio u nekog koga ne poznaje lično, samo bih se sa nevericom nasmejao… Daj, kako je uspeo? Kako možeš voleti nekog čiju blizinu nisi osetio, niti čuo glas i smeh, niti pogledao u par tih očiju sa druge strane prostora..? Ne verujem ni u ljubav na taj prvi pogled… kako možeš osećati nešto za nekog koga vidiš tek prvi put? Prvi susret je uvek lep. To ne može biti doboljno. Nikako…

Imam ja iskustva u tome. Mislim, bilo je devojaka, i svakakvih priča i emocija. Sa nekima sam proveo dosta vremena, pa opet nisu ostavile traga; sa drugima sam bio kratko, jer sam odmah znao da nije to to. Ili nisam odmah znao, ali nisam ni želeo da znam. A znam da nema pravila… Ali ljubav na daljinu, poruke, razgovori, i to..? Ma dajte. Možda, posle nekog vremena, kad se ljubav već zasnuje, pa je životne okolnosti bace na test. Ali da se ZALJUBIŠ, a da nekog nisi ni dotakao, da se sa njim nisi pogledao, rukovao… Nemojte me zajebavati.

Ove godine, kada se sve zabelelo i kada je vetar nosio gomile zaleđenih kapi u kojima, pak, nije bilo nijedne iste, sa jednog kraja ulice na drugi, uverio sam da su čuda moguća i da nikada ne treba reći “Ma daaaaj”… Bar ne o ljubavi!

Zaljubio sam se u njene reči i priče. Zaljubio sam se u način na koji razmišlja. Znao sam da je divna u stvarnosti. Da ne može imati toliku stvaralačku slobodu da bude drugačija. Da o ljubavi može pisati na ovaj način samo ako je tako i oseća. Noći sam proveo besane nad njenim tekstovima, proučavajući svaku reč i rečenicu, kao nekada u školi, kada smo sa nastavnicom tražili preneseno značenje u frazama pijanih pisaca koji su po kafanama pisali neprolazne pesme i priče, inspirisani ko zna kim i čime. Ona je mene opijala, kao vino boeme. Zbog nje sam pičeo da čitam, ja koji nisam 5 knjiga uključujući obaveznu lektiru, pročitao.

Vreme sam merio od njenog starog do nekog novog teksta. Neka vremena su bila duga, male večnosti. Pitao sam se šta je inspiriše? Pokušao sam da otkrijem vezu imeđu obične realnosti i one njene, da vidim gde pronalazi tu novu svoju, koja se i meni svidja. Realnost u kojoj bih voleo da budem i ostanem zauvek.

Zaljubio sam se u njena slova, njene misli, u njene tanke prste što šaraju po tastaturi. Znao sam da bi volela pisaću mašinu i da mrzi tehnologiju, mrzi sadašnjost. Mogao sam da je zamislim kako sedi u turskom sedu na krevetu, sa skupljenom kosom i piše… Mogao sam da naslutim njen izraz lica, blago namršten, skoncentrisan. I smeh i zadovoljstvo na kraju, kada sklopi laptop.

Nikada joj nisam video osmeh, ni te bore na čelu. Nisam joj čuo glas, niti osetio njenu blizinu. A znao sam da je mogu voleti. Da bih voleo da je volim. Takvog nekog svako može voleti. Nežna je, a opet temperamentna. Vozi vas gore-dole kroz priču, kao na ringišpilu. Ima neverovatan smisao za humor. Mogu svašta da Vam kažem o njoj. A zamislite – ne poznajem je. Osim u njenim pričama.

Vremenom sam u potpunosti mogao da provalim kada piše o sebi a kada se ne radi o njoj. Mnogo manje detalja kada izmišlja. Mnogo više površine. I hiljadu, hiljadu puta sebe sam video na drugoj strani. Pronalazio sam se u svim likovima pomalo. Umela je da uđe u srž ljudske psihe i ćudi. Umela je da je otkrije, a i da je ulepša. Svet je bio divno mesto kada ga je ona vrtela. Ljudi su bili bolji, osećali su, umeli da cene i vole, umeli to da pokazuju. Nisu igrali igre, nisu gledali ko će koga da zajebe. Nisu povređivali jedno drugo. Nisu gazili jedno po drugom.

Nije to bilo razmno, ni realno. Bila je to čista glupost. Bila je to ljubav na prvi tekst. Bio je to tekst. Bila je to ljubav. Ni glas, ni dodir, ni pogled. Ni prvi put je nisam video. Ali ljubav…

Ima svakavih priča. Neke liče na bajke. Klasične, moderne, svejedno, bajke. I verujte, da mi je neko rekao… znate šta bih ja rekao. Ali ona je svaki luster pretvarala u sveću. Ona je brisala klubsku muziku iz realnosti bečkim valcerom. Ona je… plesala po mojim mislima kao princeze nekada, u dugim haljinama, na balovima. Ili kao balerina. Mislim da voli balerine i da je tanka kao jedna od njih.

Da li sam je na kraju upoznao? Tu tajnu vam neću otkriti. Život piše razne priče. Ljubav tek.
Ali svaka moja misao tačna je. Slika o njoj. To je ona. I mogao bih da je volim, stvarno. Ceo život.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: weheartit.com