01 nov Lišće sa moje krošnje

Osušeno lišće stajalo je na stolu. Kao i gomila, tek skoro otvorenih pisama, koja su staja tu, neka malo kraće, neka malo duže, ali svi sa istim ciljem. Da me uznemire, da me rastuže i podsete. Da ne smem zaboraviti one ptice koje su se selile u isto vreme sa jedne strane sveta na drugi, koje su se mimoilazile ili išle uporedo sa mnom. Samo što se ja, za razliku od njih, nisam vraćala na svoju početnu stanicu. Izbegavala sam je u širokom luku.

Smišljala razloge da odložim ta sećanja. Nisam želela da vidim te krošnje, ni krovove tih kuća čiji raspored napamet znam. Želela sam da zaboravim. Ali nisam mogla. Jer su me na stolu čekali listovi istih tih krošnji koje sam najviše volela. I sada ih volim.

Nedostaje mi ono njihovo njihanje u nekom otkačenom, samo njima poznatom ritmu. Nedostaju mi smene godišnjih doba, uzdah ranog proleća i osmeh tek rođene zime. Nedostaju mi noći i ono dozivanje zrikavaca koje para uši. Ali smiruje. Nedostaju mi ruke. One koje su me držale i milovale u tim istim noćima. Nedostaju mi polja i svileno lišće bagrema koje se stidljivo skrivalo u mojoj kosi, koju su mrsile iste te ruke koje mi svaki dan donose nova pisma i svake jeseni one iste listove sa dobro poznatih krošnji.

Ali me ne miluju više. Postale su hladne, uzdržane, krute. I te krošnje koje mi jako fale, ostale su slomljene u njegovim očima. Više nikada neće procvetati, samo će povremeno odbacivati sa svojih osušenih grana po koji list. Sklopila sam pisma i odložila ih na sigurnom. U kutiji ispod mog kreveta. Reči sam zaključala u svojim sećanjima, a listove, one listove sa najlepših krošnji moga života, sam nežno položila na svoje obraze da me miluju.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotogafija: pinterest.com