28 nov Lingvista

Ulična svetla formiraju ekosistem. Njihova rebra su otkinuti delovi kosmosa i mi živimo između kostiju tog skeleta. Ona oponašaju nebeska tela, prodiru kroz kičmu roletni u mladićev stan. On ne može da odvoji pogled od senki na plafonu. To su vilice demona koji su se rodili s protezom i zubi su im toliko stegnuti da kada pevaju, njihov glas zvuči poput promukle sirene. Morfologija demonskih postupaka ima jednog praoca. Taj praotac je putujući glumac, sanduk ispod kreveta gde spava pun je maski i deca moraju da se potrude kako bi se setila koje boje je koža nemani iz čijeg kazana se prostire njihovo prokletstvo. Čitav pejzaž, lingvista je posmatrao na plafonu sobe dok je treći put drkao. Kad još jednom svrši, zajedno sa spermom će izaći flauta koja pripada ocu demona, a kroz čije se prastare rupe provlači zadah budućnosti. Njenih dalekih okeana. Santi leda koje grebu plavu površinu, plavlju od mladićeve kičme kada satima visi obešen o vrata. Krajolik toplog Indijskog okeana kog priziva nozdrvama svaki put kada kasni autobus. Lingvista živi u tački koja sublimira svaki vetar, a bradavice mu se stalno naježe kad pomisli da će njihova glazura od trulog oraha stati između nečijih prstiju. Živih prstiju. Prstiju vatre i mesa. Sledeći orgazam uopšte neće biti prijatan. Potreba da ponovo svrši nema veze sa seksualnošću, to je samo želja da duhovima koji mu se prikazuju pokaže da čuje njihov glas. Iako duhovi nemaju glasne žice. Lingvista prodire u njihov govorni aparat. Jezik je sistem očiju koje ulančavanjem stvaraju pogled. Lingvistin pogled vidi pingvine koji umiru na toploti, u gradu golubova i vrabaca. Vidi borbu njihovog crnog pigmenta da zadrži integritet nad žutom raspuklinom što liči na žumance. Vidi ostrva koja šetaju kejom dok rekom plove bicikli na pomoćne točkiće. Lingvistine uši čuju vrisak šizofreničara iz susedne ulice koji svoje strahove pakuje u mimove. Apsolutni intervali lupaju na malena vrata lingvistine sobe. Kada bi neko drugi čuo te pištave zvukove, tu škripu nagomilanih lobanja, srčani udar bi doživeo kao milosrđe. Ali ne i lingvista. On je svestan da sve što postoji, kao što postoji jezik, mora biti tamne boje. Tamnog porekla. Tamnog oca. Sa spermom na sisama i protezom u zubima. Cika je artikulisana. Artikulisana i precizna poput pamučnog džempera. Vreme je probilo vrata njegove sobe. Demoni su sa plafona uplašeno gledali u odraz onoga što je uveliko postojalo u njihovim nevidljivim utrobama. Islandski vetar je zapuhao u smeru Uskršnjih ostrva. Priroda je zaćutala poput deteta iz horor filma koje se u kredencu skriva od čudovišta. Samo se lingvistina proteza zabadala u desni iako on nema zube i ne treba mu proteza. Lingvista oseća fonacionu struju i u ustima demona i u ustima pingvina.

Autor: Marko Jović

Fotografija: pinterest.ie