03 jun Lice ljubavi

Sedeo je za stolom jednog malog kafića i naručio dve kafe. Čekao ju je povremeno gledajući na sat i jedva je čekao da je vidi. Kao kroz maglu je video gužvu na ulici. Izubio se u sopstvenim mislima, misleći na nju. Nevoljno otvori novine, i brzo pređe pogledom po slikama, i pročita prve redove. Sinoć se desila saobraćajna nesreća, jedna devojka je  poginula. Nije mogao više da čita to, pa krete da presavija novine, kad ugleda nju.  Tako ga je milo pogledala da ga je istog trenutka okupala nekom smirenošću i srećom. Nije čuo kad je ušla i sela pored njega, ali mu se osmeh brzo razvuče na licu. Osvrnula se kratko po kafiću, kao da joj nepoznat, a svaki dan su dolazili tu na jutarnju kafu ili doručak, to im je bilo omiljeno mesto.

„Nikoga ne poznajem ovde.“ , progovori ona kratko.

A onda se i sam po prvi put od kada je ušao osvrte da vidi koga ima za susednim stolovima, blago slegnu ramenima i uze jedan gutljaj kafe.

„Hajdemo.“, reče mu devojka i ustade sa stolice, nagnuvši glavu ka vratima.

Momak samo klimnu glavom, brzo sruči poslednji gutalj svoje kafe i dade joj znak rukom da ga čeka dok ne plati račun. Vlasnik tog kafića, koji je svaki dan sedeo za šankom nadgledajući zaposlene i pišući neke duge spiskove, stalno izgubljen u nekim papirima, svaki dan ih je viđao da dolaze. Tužno mu se osmehnu, gledajući ga sa saželjenjem i nekom očinskom brigom. Mladiću beše neprijatno od takvih čudnih varnica među njihovim pogledima i naelektrisane situacije, te brzo spusti pare na pult, i ne sačekavši kusur izađe iz kafića.

Napolju je padala kiša. On potraži devojku probijajući se kroz gomilu i lomeći kišobrane prolaznicima. Mahnito je počeo da se okreće oko sebe. Na kraju je odustao jer je pretpostavio da je otišla kući taksijem jer je počela kiša, a nije stigla da mu se javi. Pošto je sebe umirio ovakvim mislima, nastavi dalje niz ulicu, sada mokar do gole kože, ali mu to nije smetalo. Prijala mu je ta svežina. Došlo mu je i da se izuje i da tako bos hoda, ali je pomislio da bi ga onda isuviše čudno gledali. Trebalo je da je zaprosi preksinoć, ali se nešto desilo pa nije, a nije mogao da se seti šta. Ali je sada bio siguran da će to večeras uraditi. Kako bi bilo lepo provesti ceo život pored nje. Gledajući je svaki dan i svako jutro budeći se pored nje i svako veče poljubiti je za laku noć. Ona je bila sve što je njemu u životu trebalo. Voleo je njen osmeh, njenu mekanu i mirišljavu kožu, njene nežne oči plašljive srne. Njen zvonak glas, obožavao je da sluša. Tiho kucanje srca kad joj nasloni glavu na grudi,  njeni jutarnji rituali od pranja zuba do češljanja kose. Obožavao je samo da je gleda dok zamišljeno pući usta nad nekim novim projektom za posao. U tom trenutku toliko mu je nedostajala da je jedva čekao da je vidi. Nije ni primetio da je stigao do keja. I dalje mokre kose zalepljene za čelo, i slepljenim farmerkama stajao je na keju. Kiša je stala odavno, čini mu se. Neki su trčali, neki šetali pse… Vazduh je pored vode bio dosta hladniji nego u gradu, pa prekrsti ruke preko grudi da se zagreje. Prvi put ju je ovde upoznao. Bila je tako smešna pokušavajući da uhvati velikog retrivera koji je poskakivao oko nje. Učinilo mu se da čije njen glas kako ga doziva. Prvo je posmislio da je to zato što razmišlja o njoj. Poče da se okreće oko sebe, a onda na nekoliko metara od njega, na klupi sedela je ona. Pa ovo je neverovatno, pomislio je, tačno je znala da ću doći ovde! To je bilo njihovo mesto. Obožavali su da šetaju zajedno držeći se za ruke pored reke.  Nasmeši mu se i mahnu mu rukom da priđe. On se zabrinu da ona slučajno ne nasluti šta on planira večeras jer je i sam sebi delovao čudno.

On zavuče ruku u kaput i napipa malu kutiju sa prstenom, i nasmeši joj se. Sedeli su dugo jedno pored  drugog samo ćuteći i uživajući u mirnoći vode i u prisustvu ovog drugog. Sada se osećao toliko sigurno pored nje, i sav nemir koji je osećao poslednjih dana kao da je skroz nestao nekim čudom. Pošetaše kejom još neko vreme, a onda je on otprati ispred njenog stana, dogovorivši se prethodno da će je pokupiti predveče ispred stana. Slatko se smešio u sebi zbog onoga što treba da se desi. Nasmejana i uzbuđena ostavi ga da čeka dok se nije izubila u tami ulaza. Nije došao ni iza ugla, telefon je počeo da mu zvoni.

„Gde si ti? Ceo dan te svi tražimo! Prepali smo se!“, upita ga glas iz telefona i ne sačekavši da završi, nastavi: „Pre sat vremena si trebao da budeš kod mene. Reci mi gde si da dođem po tebe!“

Momak mu objasni i prekinu vezu, a zatim telefon spusti u kaput.  Nikao nije mogao da se seti gde li je to trebao da bude to popodne. Verovatno je zaboravio, poslednjih dana je nešto sluđen skroz.  Nekih desetak minuta je stajao i gledao čas u jednom pravcu čas u drugom, pitajući se iz kog pravca će kola doći, kad napokon jedna crna tojota se zaustavi ispred njega. Njegov brat otvori prozor i pozva ga da uđe u kola. Nešto se bio opasno sredio, u crnom elegantnom odelu u sred podneva.  Kola su se zaustavila posle večnosti, bar se njemu tako činilo, jer oboje nisu ni jednu reč izistili za to vreme.

Izašao je napolje. Prvo nije shvatio gde se nalazi. A onda je prepoznao neke ljude, i pogledao je gde svi oni idu. Groblje. Ljudi su se kretali u masi, pognutih glava i svi u crnom. Pitao se šta se to dešava, ko je to umro, što ga je brat doveo ovde. Kako se glupo osećao, da li je nešto  važno zaboravio. Probijao se kroz gomilu ne bi li video o kome je reč.  Popeo se na prste ne bi li video preko glava.  Na slici, sa uglačanog crnog mermera, smešila se njegova voljena. Prišao je bliže, ne verujući u to što vidi. Pao je na kolena, a ljudi su počeli da se pomeraju praveći krug oko njega i dodirijući ga za ramena i leđa, pužajući mu tu i tamo po neku reč utehe… Ali on ništa više nije čuo, čvrsto je stezao onu kutijicu u svom džepu, i čuo je nešto prvo kao šapat, a onda sve glasnije i jasnije, njen glas…

„Volim te“, rekla mu je: „Ne tuguj, ovde nije moj kraj, ovo je samo fizički završetak, srešćemo se opet.“

 Jedna gorka suza mu se spusti niz lice, a on ga prekri blatnjavim rukama kojima se prethodno oslanjao na zemlju. Ali i jedan osmeh, koji svima prisutnima promače, bio mu je  na usnama. Znao je da ju  je zaista čuo, i čvrsto je verovao da je ona sada na nekom boljem mestu. Ona nikada neće nestati iz njegovog srca, on će je zauvek čvrsto stezati u mislima. On spusti onu kutijicu pored ostalog cveća.

Godinu dana kasnije, sedeo je u istom onom kafiću. Razmišljao je kako je divno vreme za šetnju, i čim popije kafu ići će da prošeta malo. Ustade da plati, ali i ne gledajući sudari se sa devojkom koja je upravo u tom trenutku ulazila. Devojčina tašna pade na pod, a njen se sadržaj rasu po podu. On se par trenutaka ukoči, bilo mu je strašno glupo što je to uradio, nije ni gledao gde ide, gde mu je bila glava. Ona mu uputi jedan divan osmeh, koji ga otkravi i on dođe sebi i pomože joj da sakupi stvari.

„Hvala ti, baš nisam gledala gde idem“, reče mu tiho devojka.

„Ne, ja sam kriv, izvini, evo da se iskupim da li bih mogao da te častim jednom kafom?“. I sam sebe začudivši koliko je bio opušten, a srce je mogao da čuje u ušima. Ovaj osećaj dugo nije osetio. Čak ga je to i uplašio. Oni sedoše i počeše sa nekim uobičajenim  ćaskanjem. Činila se kao veoma prijatna devojka, tako da oboje brzo počeše da pričaju u svemu i svačemu kao da se odavno poznaju.

Devojka se osvrnu po kafiću i reče: „Nikoga ne poznajem ovde.“

Mladić se samo nasmeja, ovog puta se ne okrenuvši da proveri.

Autorka: Dina Jovanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Lice ljubavi“ izdvojena je na konkursu „Promena“).