18 jul Lepo spavaj druže

Svanuo je dvadeset osmi jun, nekako je samo bezobrazno bljesnuo pred  mojim očima, valjda da me upozori da već  mesec dana odbijam da prihvatim da si otišao.  Nismo se sa tobom propisno oprostili, pa već danima razmišljam kako treba da zvuči taj neki savršeni oproštaj ako do njega dođe? Jesu li ljudi dovoljno jaki da izdrže taj zagrljaj na kraju ili taj osmeh, psovku, preki pogled ili bi poklekli i tražili još samo sekund više sa tobom?

Danas mi je dijagnostikovana jedna bolest sa kojom sam se već borio dok si bio tu i setim se onih tvojih poruka u toku noći dok sam se žalio na uslove i osoblje u Palanačkoj bolnici.

I kažu kada umreš nije teško tebi nego onima koji su iza tebe ostali, a nije mi jasno zašto ljudi u to veruju kada je to rekao neko ko je iza ostao?  Imam običaj da stojim na terasi noću, da gledam u ono čudno nebo iznad Karaburme. Čujem te u daljini kako me ponovo pitaš – batice a što ti voliš bege?

A možda sam te i slagao tada, ne znam, ali onaj buntovno čežnjivi dečak u meni je hteo u par sekundi i rečenica da strpa miris Tašmajdana leti, svetla Slavije pred novogodišnje praznike, buku i užurbanost Bulevara Revolucije, gracioznost Skadarske, Dunav.. Taj prokleti mesečinom okupan Dunav.  Možda ti to sve znaš, ali sam želeo da osetiš onu nostalgiju koju ja osetim svaki put kad iz Beograda odem i da shvatiš zašto uprkos svemu neću da se preselim.

Uvek sam živeo drugačije. Još kao klinac sam prošao sve ono što tvoj Miloš sada prolazi.

Možda sam bio pesnik u nekom prošlom životu, pa imam potrebu da pomognem lepim rečima, ali ne postoji lek i pomirenje buraz kada je ovakva stvar na dnevnom redu da znaš. Jedne noći čudan san će imati. Svi oni koji su te voleli, koji te vole. Samo će im odzvanjati reči – da li je ponosan na mene?  Valjda to tako treba, i da si ovde isto bi radili samo ne bi bili svesni da si ti ta snaga, taj pogon u njima koji ih gura na bolje, lepše, veće.

I toliko sam još puta hteo da te zajebavam što voliš Partizan iako ga i ja volim. Toliko još puta sam hteo od tebe da čujem neke stvari, toliko sam još stvari hteo da ti kažem bre!

I u svom ovom plišanom sivilu koje si ostavio iza sebe za nas, sedim i razmišljam.
Nije lako biti heroj svog vremena ako si rođen u pogrešno vreme zar ne? Uvek postoji neka borba između tebe i života, ti bi da poveruješ kako on ima smisao a on želi samo da te obori i da te nauči da njega još niko nije pobedio.
Valjda sve što možeš uraditi je da što dublje zabodeš nogu u pesak, da naslikaš nešto, napišeš pesmu, zavoliš nekoga. Jer jednog dana kad odemo, samo to će nas deliti od besmisla.

E onda otvorim oči, suze krenu da mi naviru same i shvatim. Jebote šah mat. Savršeni i idealan oproštaj o kome pričam ne postoji, jer oni koji su te zaista voleli nikada se od tebe nisu rastali. Za te ljude večno živiš, negde si na nebu i treperiš crno belo. A jedne noći kad dođe i naš čas, zazvoniće tvoji koraci našom sobom,  polomiće tvoj pogled sve klupe Tašmajdana i silovito ćeš nas stegnuti za ruku. Neću se bojati da stanem uz tebe tada.

I molim te, ako negde gore vidiš moju Jasminu, neka te pazi iako je bila blesava kao ti.  Reci joj kako je njen brat živeo.
Možda je zaista teško da budeš heroj svog vremena, ali znam čiji heroj ostaješ večno.

Lepo spavaj druže…

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: pinterest.com