Legende o legendama: Stevan Sremac (1.deo)

Učili smo o njihovom stvaralaštvu, zanosili su nas svojim muzama, idealima i snovima. Sa nekima od njih nas je upoznala škola, dok smo na druge nabasali sasvim slučajno. Zavoleli smo  reči, ali uvek nas je kopkalo kakva je osoba koja se krije iza tih reči. Zaljubili smo se u njihovu genijalnost, ali nas je uvek interesovalo da spoznamo njihovu ljudskost. Zato ćemo vam kroz seriju tekstova „Legende o legendama“ otkriti zanimljive detalje i anegdote iz života poznatih pisaca koje ne možete pročitati u udžbenicima.

Stevan Sremac (1855 – 1906) jedan je od najznačajnijih i najčitanijih pisaca sa naših prostora iz epohe realizma. Pošto je rano ostao ostao bez roditelja njegov ujak Jovan Đorđević, istoričar i književnik, preuzima brigu o njemu i 1868. dovodi ga u Beograd na dalje školovanje, gde Sremac završava gimnaziju, a potom upisuje studije istorije na Velikoj školi. Radni vek je proveo kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Iako je Stevan Sremac počeo kasno da piše, u svojoj trideset trećoj godini, ipak je za sobom ostavio veliki opus. Napisao je preko trideset pripovedaka i nekoliko romana, a njegova najpoznatija dela „Ivkova slava“, „Vukadin“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“ su ekranizovana i igrana u mnogim pozorištima. Ostatak biografije možete pronaći u udžbenicima ili na Vikipediji, a mi ćemo vam, kao što smo obećali, otkriti duhovite sitnice koje nećete naći u zvaničnim analima.

 

* * *

Boraveći u Dubrovniku 1899. Sremac se obreo na plaži u Kolorini, gde su se okupljali dubrovački Srbi. Jedan od poznanika mu je predložio:

–          Progutajte slobodno malo morske vode, to stvara apetit.

–          Nemam računa, – odgovorio mu je Sremac – niko me nije zvao na ručak!

* * *

Kada je Stevan Sremac radio kao profesor u Nišu, trebalo je da dobije premeštaj. Jednog dana otišao je kod ministra prosvete, da se raspita kako teče njegov slučaj. Kada je hteo da uđe u ministrov kabinet, na vratima se ispred njega isprečio poslužitelj:

–          Gospodin ministar ne prima…

–          Znam da ne prima, – prekinuo ga je Sremac – ja sam došao da mi dâ.

* * *

Neki pesnik koji je sebe smatrao genijalcem jednom prilikom upita Sremca:

–          Da li ste u novinama pročitali moju poslednju pesmu?

–          Ako je zaista poslednja, onda je izvrsna! – odgovori mu Sremac.

* * *

Sedi Stevan sremac u bašti kafane „Tri šešira“ i ugleda svog prijatelja Miku, koji se bio sav pogurio i iskrivio.

–          Šta se to desilo s tobom, Miko?

–          More, Stevo, opet me stegao onaj išijas! – požalio se prijatelj.

–          A ja mislio da vataš mačke po sokaku! – našalio se Sremac.

* * *

Jednom prilikom profesori Treće beogradske gimnazije, u kojoj je Stevan Sremac predavao istoriju, morali su „pod hitno“ da se potpišu na nekom zvaničnom aktu.

Školski poslužitelj nije mogao da nađe Sremca ni kod kuće ni po obližnjim kafanama. Sutradan je direktor gimnazije pitao Sremca:

–          Pretpostavljam da ste bili kod „Tri šešira“?

–          Jesam. – priznao je Sremac, a zatim uz smešak dodao – Znate, to je moja druga Treća gimnazija.

* * *

Kada su u školi pravili raspored časova, Sremac je uvek tražio da njegovi časovi budu posle deset sati. Kada mu je direktor rekao da ostali profesori negoduju, Sremac mu je odgovorio:

–          Da sam hteo da ustajem rano išao bih u pekare, a ne u gospodu profesore!

Đ. Z.

Fotografije: gams.uni-graz.at, wikipedia.org