20 jan Lazar Dubovac: Glumac mora da sazreva

Lazar Dubovac je rođen u Beogradu 1983. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Mirjane Karanović. Popularnost je stekao ulogama u serijama „Moj rođak sa sela“ i „Žene s Dedinja“, a s posebnom predanošću i uspehom radi na brojnim pozorišnim projektima. Kad se ne bavi glumom i pozorištem, Lazar čita knjige, piše i putuje po Srbiji, sa željom da se upozna sa svakim delom zemlje u kojoj je rođen.

Čitao sam jedan tvoj intervju u kome si rekao da nisi siguran da li si ti izabrao glumu ili ona tebe? Šta danas misliš o tom izboru?

Mislim da nisam pogrešio. Mogao sam da odaberem neku drugu profesiju i da se maksimalno njoj posvetim. Tada bih opet igrao neku vrstu uloge. To bi verovatno bila moja životna uloga. Pitanje je samo da li bi mi dosadilo da stalno igram u istim okolnostima. Na sceni svakodnevo mogu da živim u novim okolnostima, da upoznajem nove misaone sfere, da pomeram unutrašnje granice . Mogu da se igram, da budem dete.  Ne mogu baš svi sebi da priušte taj luksuz da na poslu neguju Petra Pana u sebi.

Prvu popularnost donela ti je serija  „Moj rođak sa sela” u kojoj si igrao jednu od glavnih uloga. Šta za mladog glumca znači kad mu se u Srbiji desi  televizijska popularnost i kako to utiče na profesionalni put?

Pitanje je šta mlad glumac želi. Kod svakog od nas je drugačije. Na mene nikako nije uticala popularnost, ni na privatnom ni na poslovnom putu. Više je uticala na neke ljude iz moje okoline. Pojedini nisu mnogu da se nose sa tim i okrenuli su mi leđa. Ako pitate one koju su ostali uz mene, čućete da sam danas daleko skromniji u odnosu na period pre nego što sam počeo da igram u televizijskim serijama.

Česte su kritike na račun glumaca najmlađe generacije, a uglavnom se tiču načina na koji se predstavljaju u medijima, estradni način života, manjak obrazovanja, neelokventnost? S obzirom da odudaraš od stereotipa, šta ti misliš o tome?

Mladi glumci se ne razlikuju od svojih vršnjaka u Srbiji danas. Nažalost. Malo je onih koji neprekidno rade na sebi. Glumac mora da sazreva i na intelektualnom  i na emotivnom nivou da bi mogao da se razvija na sceni. Krivica je i na drugoj strani. Mediji inistiraju na pojedincima koji zaista ne mogu čitaocima i gledaocima da ponude promišljene odgovore. Sve se svodi na isprazne priče i fraze koje su nebrojeno puta ponovljene. Ima naravno i onih koje sa uživanjem slušam, ali su retki.

Kakvo je iskustvo rada na scenskom projektu ,,Opomena“, posvećenom Zoranu Đinđiću i zašto ga beogradska publika nije imala prilike više puta videti?

Najzanimljivije je bilo dva meseca svakodnevno istraživati, sa još petnaest mladih ljudi, misli koje je Zoran ostavio iza sebe. Nisam u ovaj projekat ušao zbog političke ideologije, već zato što sam u onome što je Zoran govorio prepoznao istinu. U jednom trenutku pojavio se čovek koji nije bojio stvarnost, već nam je predstavio onakvom kakva ona jeste. Zamislio sam se nad njegovim govorima zato što je nudio rešenja. Teška, bolna, nimalo jednostavna, ali rešenja. Mi smo se tokom rada na ovom projektu zapitali gde bi Srbija bila danas da je on realizovao sve ono što je planirao. Beogradska publika je predstavu mogla da pogleda u decembru u Ustanovi kulture Palilula (scena Stamenković). Koliko ja znam već u februaru će se na toj istoj sceni ponovo igrati Opomena.

Sada stojiš iza projekta ,,Car Lazar i carica Milica“, koji je nedavno imao premijeru u Akademiji 28. O kakvoj predstavi je reč?

Oni koju su pogledali predstavu rekli su da je ovo ”iskrena, istinita i značajna predstava koja je nedostajala u pozorištu”.  Rekao bih da je ovo predstava koja ima ideju da podseti ljude na priču koja se dogodila pre skoro sedam vekova, a koja se danas ponavlja. Predstava koja novim generacijama predstavlja deo srpske istorije kroz epsku poeziju i koja se bori za očuvanje srpskog jezika. Postavlja pitanja, daje odgovore na neka od njih, ali će i vas nagnati da i sami postavite mnoga pitanja i potražite u sebi odgovore.

Ovde ti nisi samo glavni glumac?

Ovo je moja autorska predstava. Uradio sam adaptaciju teksta, režirao sam, radio i kostim i scenografiju, snimao video radove i sedeo danima u montaži. I uživao sam. Želeo sam da ispričam ovu priču. Imao sam sreću da na konkursu Ministarstva kulture dobijem sredstva za realizaciju predstave. Moram da naglasim da niko nije urgirao, već su zaista tamo prepoznali kvalitet ovog projekta. Tako da dragi mladi ljudi, verujte u svoje ideje i nemojte da odustajete.

Komad je zasnovan na epskoj narodnoj poeziji. Kako si pristupao književnoj građi?

Komad ubuhvata pretkosovski, kosovski i deo pokosovskog ciklusa epskih narodnih pesama. Svako ko poznaje epsku poeziju zna koliko je komplikovano od toliko stihova uobličiti dramu.  Najteže mi je bilo da se odreknem pojedinih stihova, ali  do toga je moralo doći. Nisam radio klasičnu dramatizaciju pesama, već sam radio adaptaciju postojećih stihova. Tačnije, pravio sam dijalošku formu tako što sam stihove jedne pesme raspoređivao po ulogama. Bilo je određenih prilagođavanja. Uveo sam, uslovno rečeno, nove likove. Dva vrana gavrana se pominju u poeziji, ali sam ja od njih napravio likove koji se pojavljuju i pre i za vreme i nakon Kosovskog boja. Dodelio sam im stihove koji izvorno ne pripadaju njima, ali sam na taj način priču učinio zanimljivijom i intrigantnijom.

Zašto si se kao mlad autor odlučio za istorijsku temu i šta ona može da znači za nas danas?

Priča o knezu Lazaru i kosovskom zavetu sada je aktuelna kao i pre sedam vekova. I danas se na toj teritoriji sukobljavaju neki novi Lazar i neki novi Murat. Pitanje je da li se istorija ponavlja ili se neprekidno pred našim očima odigrava ista priča. Ova tema treba da opomene čoveka, da ga podseti na prolaznost materijalnog. Treba da probudi čoveka da se zapita kome će se privoleti carstvu: zemaljskom ili nebeskom. Knez Lazar dolazi do zaključka – ,,zemaljsko je za maleno carstvo, a nebesko uvek i doveka”. A mene zanima kako se savremeni čovek ponaša kada se nađe pred ovom dilemom.

Šta je sledeće?

Nastavljam da se bavim srpskom istorijom i blagovremeno ću vas obavestiti kada dođe do realizacije teskta koji trenutno pišem.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što ne pristajem da robujem pravilima koje su nam bele ovce nametnule. Zato što želim da mislim i da sam dam odgovore na pitanja koje mi život postavlja. Njihovi odgovori me ne interesuju.

Srđan Gagić

Izvor fotografija: Lazar Dubovac