08 nov Lamentacija analitičkog degenerika

Naslonih se na krevet, ali me zaokupiše misli gotovo podmuklo, kao da su se izvukle ispod kreveta i lagano uspuzale uz moja leđa sa namerom da mi se zariju u potiljak. Prsti desne šake su držali cigaretu tik iznad pepeljare koja je stajala na podu, dok je leva šaka, bez pomoći očiju, tražila flašu uz bok. Ovo je trebalo da bude mala relaksaciona seansa sa čekanjem da se pojave svetleće tačkice pred očima, do gubitka svesti. Međutim, misli su napale mučki sa leđa, opalile su metak sumnje u potiljak i sad ni pet flaša ne bi pomoglo.

Šta je htela da postigne tim svojim detinjastim ponašanjem? Stvarno je ne razumem. Želim da razumem sve i da pronađem logiku u svemu, ali ovo je prosto neizdrživo. Možda sam previše jednosmeran ili, možda je bolje reći, jednodimenzionalan? Kao da živim u nekom stripu ili crtaću. Stvaram sebi strip-noir atmosferu i razmišljam kako bi bila dobra fora da se manem ovog uzaludnog razmišljanja i razbijem sebi ovu flašu o glavu. Uh, to bi bila odlična scena! Moram priznati da mi ovo beznadežno stanje ljubavne povređenosti donosi genijalne ideje. Ima nečeg divnog u patnji za ženom. Komedija je simpatična, ali tragedija, to je ono pravo. Tuga proizvodi lepotu. Njena lepota je na samom kraju proizvela moju tugu. Divno.

Ona je jedno apsolutno nelogično biće, ili je možda njena logika zapravo logika trodimenzionalnog sveta, ili sa neke druge planete, ili iz druge galaksije. I koliko god sva ta beskonačna prostranstva bila nešto sa čime ne može da se poredi jedna mizerno mala patnja muškarca za ženom, duboko sam svestan da nisam toliki stoik ili genije, koji bi mogao da se na taj način izleči. I opet, zašto? Cilj njenog ponašanja mi je jasan – želela je da me povredi. Ali opet, zašto? Ja nju nikada nisam želeo da povredim. Mislim da to čak nisam učinio ni slučajno, jer sam, koliko poznajem sebe, veoma pažljiv, pogotovo kad je ona u pitanju.

Bolje da ne žmurim. Vizualizacija je neizbežna. Moram da presečem jednom sa svim ovim i da završim. Mržnja. Da, mržnja bi bila savršeno rešenje. Moram je zamrzeti, prezreti, načiniti od nje nakazu koja nije dostojna moje pažnje. Kad završim sa ovom flašom, pobrisaću sve naše fotke iz moba i kompa. Izbrisaću je iz svoje memorije i više je neću poznavati. Zajedničko društvo će biti mali problem, ali i to ću nekako srediti. Samo kad bih mogao da prestanem da razmišljam o njoj! Valjda će dno ove flaše otkriti neku praktičnu poruku za rastrojenog muškarca.

Da li sam ja lažan? Ljudi me ne poznaju ovakvog. Oduvek sam bio hladan tip sa petljom i jakim nervima, a sada se osećam potpuno bespomoćno. Da li sam uopšte stvaran? Možda sam ipak jednodimenzionalni karakter iz stripa. Kad sam bio mali, želeo sam da živim u crtaću. A možda ja i jesam jedan nacrtani lik, koga sad neko gleda i primećuje svu patetičnost koju ispušta iz sebe. Pravi zaluđeni kreten koga je uništila femme fatale i pobegla u stvarni svet.

Ne vredi, i dalje je ne razumem. Kad bi bar mozak rešio malo da se odmori. Ovako vergla bez prestanka u prazno i traži neko rešenje i logiku koja ne postoji. Ovako nešto ne postoji ni u mom svetu mašte. Bio bih očajan u smišljanju zapleta nesrećnih ljubavnih priča.

Leva ruka više ne oseća težinu tečnosti u flaši. Mislim da je ona ipak merodavnija za donošenje odluka od mene samog, jer ne gleda očima nego ima sopstvenu intuiciju. Leva šaka hvata za grlić flaše i pouzdano, bez pomoći očiju, razbija je o glavu.

Autor: Marko Nikitović

Fotografija: flickriver.com, hbci.com