16 jun Kusur

„E, nemam dva dinara da ti vratim, je l to ok?“

„Naravno.“

„Sutra pijemo kafu, imam svašta da ti pričam.“

„Vidim ja po tebi da si se lepo provela za vikend.“

„Jao, ovaj gazda nam nikada ne ostavi depozit, nemam sitno.“

„Ma, nema frke, ostanem i ja nekada dužan.“

„Kako si, nekako si mi bled, opet sediš kući po ceo dan, zar ne?“

„Ti kao da si mi keva, ko bi rekao da smo isto godište.“

„Samo ti zezaj, pitaću te ja s kim ćeš da piješ kafu kada ustaneš u pet ujutru kao vampir.“

„Komšija, opet nemam da vam vratim kusur, više me stvarno sramota.“

„Nema veze, znam ja da vi niste krivi, kako su vam dečica?“

„Dobro su, hvala na pitanju, mlađi je baš danas otišao na eskurziju.“

„Super, svatiću ja sutra ujutru da vam pomognem sa robom, znam da vam stiže, pa ćemo se ispričati uz kafu.“

Kada bi sabrali sve pare koje su svakog jutra tri radnice zajedno ostale dužne Milošu to bi bila poprilična suma.
Na njihovu sreću, on nije mario za to.
Često se selio po Beogradu i svaki put kada bi došao u neko naselje prvo bi se sprijateljio sa radnicama po trafikama i radnjama.

Ivana, Tamara i gospođa Marija menjale su se u prvoj smeni na najbližoj trafici Miloševoj zgradi svake nedelje.
S obzirom na to da je iz kuće izlazio samo rano ujutru upoznao ih je sve tri jako dobro.
Često bi sa njima popio kafu, slušao o njihovim životima i ponekada ih tešio.
Ivana je bila nemirne prirode i kao takva često menjala partnere, poslove i mesto stanovanja.
Tamara je bila odgovorna, obrazovana cura, izdržavala je sebe i bolesnog oca.
Devojka sa obe noge na zemlji ali i očiju večito prikovanih za nebo.
Gospođu Mariju je tukao muž koji je bio dosta stariji od nje.
Trpela je njega kao i sve drugo u životu, a da je čovek pitao zašto ne bi znala da mu odgovori.
U skladu sa njihovim prirodama su tekli i razgovori sa Milošem.
Ivana mu je pričala o momcima, horoskopu, odlasku u inostranstvo, poeziji. Obećavala sebi, njemu i svetu velika dela i već sutra kršila ta obećanja u korist nekog novog sna.
Tamaru su mučile prizemnije muke kao što su zdravlje njenog oca i visina njene plate ali takođe je volela da sasluša Miloševe probleme i pruži mu kakvo-takvo olakšanje.
A imao je problema, taj cvećarev sin koji je bežao od neplaćenih kirija, ispitnih rokova i rodnog mesta u slikarstvo i razgovore sa nepoznatim ljudima, samo što nije voleo da razgovara o njima.
Gospođa Marija, koju je gospođom zvao jer je bila u braku, ne zbog godina, volela je sa njim da priča samo o naslovima novina koje je svaki dan čitala i tako ponekad prošvercuje neki događaj iz njenog života u razgovor.

Svaki cvet ima neko značenje.
To je naučio od oca.
Dopadala mu se ta ideja, ali ne i simbolika koja je dodeljena cveću.
Često je bila daleka od svakodnevnice, ljudi koje je upoznavao.
Zato je, još kao dete, dodelio svakom čoveku kojeg upozna neki cvet.
Nikada im to ne bi govorio, već bi ih takve crtao.
Zato je, uostalom, voleo da razgovara sa nepoznatim osobama.
Crtao je njihove portrete kroz slike mrtve prirode za svoju kolekciju ljudskih priroda.
To je bila njegova umetnička misija sve dok mu jednog dana ne nestane cveća.

Jednog jutra Miloš je otišao do trafike samo kako bi video da je zatvorena.
Uprkos tome došao i sledećeg i onog posle njega. Tako je činio sve dok mu jedna od komšinica nije rekla da je gazda trafike nenadano zatvorio i otišao u inostranstvo. Sumnjalo se na proneveru.
Kako nije imao drugi način kontakta sa devojkama koje su tu radile dugo nije čuo ništa o njima.
Tek mnogo kasnije saznao je da se Ivana udala za nekog fudbalera, Tamara odselila u Holandiju, a gospođa Marija ubila muža pa sebe.
Došao je jednog jutra do mesta gde je trafika nekada bila i tamo ostavio tri cveta: maslačak, suncokret i ljiljan.

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: tumblr.com