Mislio je da nemam dušu.

Gledala sam ga kako ustaje, navlači pantalone.

„Idi već jednom“, mislila sam u sebi.

„Ovo je za tebe. Hehe.“ Namignuo je.

Nije me zanimalo gde ide. Nije me zanimalo ni odakle je došao. Samo je morao da ode.

Ustvari, trebalo je da ja odem. Na bolje mesto.

Negde van njihovog domašaja, pristupačnosti svima. Svima koji me koriste, koji su me koristili, i onih koji bi da me iskoriste.

Činim greh. Podajem im se, a nisu me zaslužili.

Oni se gube u meni, a ja se udaljavam.

Od sebe. Prividnost i Zabluda – moje drugo ime i prezime.

„Dođi kući!“ – čujem kako se dozivam. „Jesi li zaboravila kako izgleda dom? Jesi li zaboravila kako samoj sebi izgledaš?“

Vrtim se i vrpoljim.

U vazduhu je i dalje njegov miris.

Ne znam koliko dugo ću se zavaravati.

Ovo traje 24/7. Puno je neprospavanih noći.

Nekad mi se čini da sanjam.

Puno je lanaca koji me stežu.

Dosta je i onih koji me lisicama vežu.

Ne smem da se žalim, jer ne smem da razmišljam puno. Tada se množe suze. One suve. One od kojih me telo boli, od kojih brujim kada se dani pretvaraju u noći. Onda kada ne shvatam odakle više dolaze.

Usahnuću.

Oni to ne osećaju.

A ja se ipak zahvaljujem. Ne njima, već Njemu. Na svom ovom bolu. Na svoj ovoj patnji. Dobar je prema meni. On me ne laže.

Znam da mi neće oprostiti.

„Znam jedno mesto“, rekao je. „Tamo ćeš se izgubiti. Osetićeš slobodu. Pobeći ćeš. Nedostajaćeš samo onome ko za tobom poseže, ko će da te shvati.“

Svojevoljno sam odlučila da postanem ovo što sam.

Da, to sam ja. Tajna nevesta mnogih.

Znam da bi mi se smejali kada bih im spomenula da verujem. Ne spominjem. Ustvari ni ne pričam. Nisu po to došli. Došli su po svoj vid slobode.

Ne ulazim u njihove živote. Ionako ih vode otrgnuto.

Kao što i ja sada zbacujem ovu posteljinu.

Mirisaće na omekšivač.

Mirisaće na mir.