26 sep KUPI MI ČOKOLADU

– Tata, kupi mi čokoladu! – dovikivao je klinac.

Bio je srećan iako je otac odbio da mu je kupi. Možda, zato što je bio svestan da se iza tih reči nadvila senka, senka stida.

Kako jednom dečaku reći da nisam u mogućnosti?

Dečak je umeo da razume i blago se nasmešio ocu.

Nastavio je da uzvikuje ulicom s takvom radošću kao da baš sada pod svojim nepcima oseća njen ukus.

Prolazio sam ulicom i s nevericom posmatrao.

Tada sam shvatio sta nama odraslima nedostaje.

Kažu da je uzrok za ljutnju i bes naše lično nezadovoljstvo. Da nas vode ka otuđenju, usamljenosti.

Da li ste ikada videli dete koje se igra samo ili sedi na pločniku, a da je nesrećno?

Ja ne!

Sve što rade, rade s užitkom.

Praštaju.

Iskreni su.

Vole igru, ali se ne poigravaju.

Sve što žele, zatraže.

A, ako ne dobiju – trude se da oproste baš kao što sveštenici pokusavaju da oproste naše grehe.

Posmatrao sam dečakove korake.

Bili su sigurni, identični očevim.

Koraci govore koliko dobro poznajemo ljude s kojima smo,  koliko su nam bliski, ili koliko želimo da oni to postanu.

Često je tako i sa rečima.

Upotrebljavamo ih kako bi se poistovetili sa nama znanim licima.

Želimo da ih razumemo.

Varate se, ako mislite da je dečak bio siromašan.

On je svojim rođenjem dobio najskuplji dar – čistotu.

Kada je otac video koliko dečak uživa, dok glasno izgovara „Kupi mi čokoladu“, poželeo je da se na trenutak vrati u detinjstvo.

Uhvatio je dečaka za ruku i iz sveg glas uzviknuo: – KUPI MI ČOKOLADU!

Autorka: Helena Himel

Fotografije: favim.com