17 apr Kućoćutanje

Mislim puno. Pričam malo. Ne smatram se naročito pametnom zato. Niti glupom,  Jednostavno – ćutim. Uglavnom nemam potrebu, želju za pričom, nekad ne nalazim reči. I zato – ćutim. Ćutim i poneko svoje ćutanje na papir stavim. Oćutim ja tako priču. Nekad pesmu. Oćutim danima, nedeljama, mesecima… možda nekad i knjigu oćutim. Nekad je za ćutanje potrebna samo reč. Zapišem je i bude mi lakše.

Kuća. Šta prvo pomisliš kad kažeš kuća? Hm. Dete bi se krede latilo i nevešto trougao na kvadrat stavilo i reklo: „Evo, to je kuća!” Ono malo starije, ilustrovalo bi nešto veštije, dodalo i puteljak što do kuće vodi i mamu i tatu sa detetom ispred. Možda i na kući odžak čak! Zamislimo da je to dete danas student iz provincije. Da si baš ti to dete. Ćutiš o kući. Tvoje kućoćutanje je mamina sarma. Tvoj krevet. Zeleni zid i na njemu pano sa slikama iz osnovne škole. Zatim, iz srednje škole. Kuća je pas, koga ne fermaš, ali ti je potajno milo kad zalaje. Kuća je miris ručka. Tata što gunđa kad neki tamo ne da gol. Mama što se nervira zbog one fine iz turske serije, što je propatila. Kuća je da pitaš ima li šta slatko i dobiješ odgovor – voće. Kuća je da se u velegrad vratiš sa par kila viška, jer je apsurdno odoleti šnenoklama maminim. Kuća je i paketić sa hranom za još deset dana. Ovde nema ljudi, nema prodavnica, dabome, ostaćeš gladan. Gladan – čega? Čuješ svoja creva. I srce čuješ – kad ćutiš, sve što želiš čuješ. Odluku lakše doneseš. Pođeš. Kući, razume se.

 I tako ja juče odlučim da to oćutim. Pođem. U prvi autobus uđem. Ne javim se, krenem. Jer srce tako ‘oće. I gledam. I smejem se. Klinac se još neki vraća kući. Zagledan u igricu, u nekom svom mikro univerzumu hiljadama kilometara daleko od nas, ostalih putnika, putuje i on svojoj kući. Posmatram ga. Ne vidi me. Smejem se. Podseća me na drugara iz škole, ponekad namćora i lenjivca, ali veliku dobričinu. Osobu koju je nemoguće ne voleti. Kad je Meca Dobrić. I gledam tog klinca, u igricu zagledanog, kako me ne ferma. Niti mene, niti bilo koga od prisutnih. Bude mi milo. Kad si dete, nije ti stalo. Porasteš – kopka te šta će ko reći. Nekog više, nekog manje, ali  kopka. Mene manje. Ali ipak hoću da sam ko taj klinac, potajno mu zavidim, jeste. Sa radija odjekuje Dženan. Zatim Merlin. U normalnim okolnostima bih momentalno ugušila zvuk. Sada se smejem. Ne mogu drugačije kad idem u poznatom, voljenom smeru. Najpoznatijem. Najvoljenijem. Onda se setim Lesija, da se i on kući vraća. Pa kroz prozor ugledam nekog Lesijevog rođaka, učtivoga psića, što na semaforu čeka, da ulicu pređe. Nisam sanjala, majke mi – čeka! Smejem se primetnije još. Ali, ćutim. Ćutim o mirisu jorgovana iz tatine bašte. Onom što ga je posadio zbog mene, a da mu pomenula nisam. Ćutala sam i tada, jeste. Razumeo je moje ćutanje.

Stižem u svoju provinciju, pa ćutim o taksiju, što sam prepustila baki sa torbom za pijac. Ili pijacu, kako ti volja. Ja kažem pijaca, ali osmeh veliki imam kad pomenem nekad pijac. No, te su torbe baš fine, oduvek hoću jednu takvu. Baka ima neku baš po mojoj meri – u tufnama svu! Verovatno sam joj zato i prepustila vozilo. Oćutala sam da bih volela da imam istu. Da ću kupiti istu već sutradan, iako znam da mi neće služiti baš. Ćutim dok ulazim u dvorište. Zvonim na vrata. Vidim osmehe i u očima sijanje. Iznenađenost i setu vidim. A ćutim. O kući. Mirisu doma. O ustreptalosti i sreći, jer sam tu. O nedostajanju. Ćutim kako je tamo lepo, ali kako je ovo kuća. Moja kuća. Krevet. I sat sa baterijama koje nikako da promenim. I roze sove na zidu, desno. I činija na pruge što je kupljena da bude za nešto, a još uvek nije otkriveno za šta tačno. Ali je na pruge, a mama voli pruge. Ćutim o tati što sa vrata zove da nešto pogledam. Buket jorgovana iz bašte drži. Onog o kome sam ćutala već. Što mi fali tamo, pa ga na papiru rečima crtam.
Ustajem sa stola, odlažem olovku – više ne moram da ćutim. Kod kuće sam.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: favim.com