06 maj Kružni tokovi

Večeras, na kružnom toku nekog mesta, čije se ime lako zaboravlja, ugledala sam njih. Iza mene ostaje veliki grad, u koji ću se ujutru vratiti, a ispred mene neki dečak, u bermudama, zaviruje u autobus koji je tek pristigao na stanicu. Nekog traži.

Moj se zaustavlja, na toj istoj stanici, tek toliko da vidim kako malena devojka, istrčava iz autobusa i ide ka njemu. Osmehuje mu se i ljubi ga. Onako sakriveno iza autobusa, koji im je kao paravan. Moj produžava i krajičkom oka vidim, kako su se držeći se za ruke odšetali negde u noć ispod svetiljki.

Jesu li nam kružni tokovi stanice ili ceo naš život? Može li se na njima ukrasti pogled, poljubac ili dodir?

Iza naših paravana od života, krijemo jedino ono što je naše i pravo. Krijemo onu našu veliku ljubav, ispraćamo se i čekamo da nam se ponovo vrate. Ljudi, koji su nam ruke, ramena i čitavo srce dali. Oni koji nam se samo smeše kada smo tužni i gledaju neke otrcane filmove, koji im se ne sviđaju, sa nama. Srećni su i dele sve tužne zagrljaje sa nama. Jer na našem putu ima milion raskrsnica, usputnih stanica i semafora. Da nas uspore, olakšaju nešto ili nas zbune.

Samo je kružni tok jedan. Onaj pravi. Nezamenljiv. Samo nama poznat i samo u našoj svesti stvoren. Jedan beskonačan krug sreće, čiji je početak uvek ista tačka. Ona. Ili on. Samo ona svetiljka iznad njihovih glava zna šta su kroz osmehe i pogled, šapnuli jedno drugom.

Na nekim drugim mestima, u očima drugih prolaznika, oni nisu ništa. Možda samo oni koji su tu da remete svet svojim tihim voljenjem.

Za mene, koja veruje u kružne tokove života, ovo je dovoljno da se setim da pored mene hodaju oni koji nisu svesni, da svet čine boljim mestom, samo zato što znaju, da sakriju svoju ljubav.

Autorka: Viktorija Marković

Foto: pinterest.com