Krotitelj

27. септембра 2013.

 

Glinena, bezdanska, matka besomučno je počivala na centralnom ornamentu usnulog ćilima, prepustivši se napadu sunčevog koplja, koje bi vešto paralo jutarnji horizont. Nebeska nutrina, okrutno rasuta, gutala je zvezdani prah, kicoški se cereći iz zenita. Miris šafrana nemilosrdno je gušio vazduh, stežući pejzažni okovratnik u robusni čvor vreve.

Vetar, saučesnički raznoseći mantru, bojažljivo se prikradao usnama kliconoše, svirepo ranjavajući zdušnu melodiju. Vižljasto lice, zavejano bledosivim maljama, šaptalo je u bambusov pungi, izrezbaren tradicijom i vekovima, potaknuvši osorno palacanje.

 

Krotitelj

 

Jarost smaragdne krljušti uspinjala se napuklim, glinenim, zidovima, prelivši šakama obrubljeno grlo. Rasplinuvši raskoš vratnog klobuka u šareni abažur, otrovni pustinjak senku na starčevo lice položi, umivši ga siktavim plodom dvogubog jezika.

Starčeva usta izviše se u vragolast osmeh, naheren u iskrenost bezubog reljefa. Očiju upalih u zatamnele duplje, snebiveni šegrt umećem zaseni marvu, obuzdavajući naporom stešnjene veđe. Slana graška znoja, milujući slepoočnicu, zašla bi za rever siromašne kurte, koja se u valovima spuštala do natkolenice, bezuspešno krpljene nevičnim šakama.

Mantra je tiho tonula u zjapeću čeljust večeri, romoreći u zatišje vremešnog bazara. Miris jasminovih venaca hrlio je ka usamljenim tezgama, pošavši u sam osvit zore. Zagledan u zvezdama načičkan prostor, lelujna molitva sjatila se u uglovima donje usne, koju bi mučno prekrio gornjom, stoički progutavši psovku.

Iznedrivši melodiju, zagledao se u kraljevske, ćilibarne, proreze, ponosno dišući niz bambusovu cev, zaveštavši život, svoj poslednji gazal, duboku večnost.

 

Autor: Marko Galić

Izvor fotografija: wordpress.com, pinterest.com