19 jul Krivim Drinu

Dok ti ovo čitaš, ja jedem pogaču, kajmak i slaninu, i gledam u zeleno. U travu, u drveće, u Taru.

Dok ti ovo čitaš, ja se penjem, i verem, između stena i granja, i gledam u plavo. U nebo. U Drinu.

Dok ti ovo čitaš, ja bacam haljinu i trčim preko pontona i skačem. U jezero. U Perućac.

Znaš, za ceo svoj život nisam našla mesto kom sam se toliko puta vratila. Svake godine, bar jedanput.

Za ceo svoj život, nisam osetila potrebu da se na bilo koje drugo mesto toliko puta vratim.

Tara je odavno prestala da bude nacionalni park, planina ili ekskurzija.

Tara je odavno postala dom.

I ne, ne mislim na fensi Taru u luksuznom hotelu na standardnoj turističkoj ruti.

Mislim na tarska sela za koja verovatno ne biste ni verovali da postoje dok ne stignete do njih.

Mislim na Taru u svom najčistijem, najblistavijem, najskrivenijem i najvišem kutku, u kom čučim između paprati i mahovine i izvirujem se da vidim kako Drina vijuga između litica i obronaka.

Mislim na Taru sa umornim ljudima koji se ipak najiskrenije smeju. Sa ljudima koji te dočekaju raširenih ruku i prepunih trpeza. Mislim na Taru koja me vrati u detinjstvo, koja me probudi osunčanom svežinom i uspava iskričavim zvezdama. Na Taru koja prkosi uličnom osvetljenju koje zakloni Malog i Velikog medveda. Na Taru koja prkosi elektranama i fabrikama i diskotekama. Na Taru koja se nalazi van kilometra kvadratnog koji se pruža oko hotela u kom će odsesti neko ko nema sluha za Taru.

Hoćeš Taru? Spavaj pod zvezdama.

Hoćeš Taru? Umotaj se u džemper i skotrljaj se niz travu najvišeg brda.

Hoćeš Taru? Ćuti i oslušni je. Pusti je da spava. Pusti je da diše.

Nemoj da je gušiš.

Jer ona nikad ne bi gušila tebe.

Znaš, dok ti ovo čitaš i ispravljaš svoje krive Drine, ja ovu svoju, jedinu koju znam, krivim.

I volim je krivu.

Krivu za najsrčanije psovke i najprijateljskije naglaske.

Krivu za pojačan apetit, neprestanu žeđ i osećaj da je nikad ne mogu upiti dovoljno.

Krivu za detinjasto ushićenje koje osetim svaki put kad skinem starke i uronim stopala u hladnu vodu.

Krivu za leta koja se pamte.

I za rakiju naiskap.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: makecalgary.com