Kristina Milosavljević: Svet viđen mojim očima

Svestrana umetnica Kristina Milosavljević na svojim fotografijama prikazuje neki drugačiji svet. Ne čini je srećnom kvalitetna fotografija, već reakcija osobe koja je na fotografiji. Odluka da upiše Medicinski fakultet (odsek – defektologija) bila je iznenađenje za mnoge koji je poznaju, jer smatraju da je rođena sa foto-aparatom. Odnedavno volontira u Domu za decu ometenu u razvoju u Vetreniku i njihov svet boji svojom kreativnom energijom. Uplovimo u Kristinin svet…

Kristina Milosavljevic 1

Kada si počela da se baviš fotografijom?

 

Fotografijom sam počela da se bavim 2010. godine, kada sam sa svojim porodičnim Canonnom počela da eksperimentišem. Prijavila sam se te godine na „Fotomaraton“ i, iako sam što se tiče opreme bila jedna od onih koji su koristili male foto-aparate i bili tu samo zbog iskustva, a ne radi takmičenja, moja motivisanost i entuzijazam nisu bili ništa manji od onih koji su posedovali mnogo skuplju i, naravno, profesionalnu opremu. Nakon toga su moji roditelji uvideli koliko me fotografija interesuje i odlučili da mi kupe Nikon D3100, koji i dalje imam, koristim i unapredjujem raznim objektivima i ostalim dodacima.

Kristina Milosavljevic 2

Na iznenađenje mnogih, nisi upisala neki od umetničkih fakulteta, već si se odlučila za defektologiju. Zašto?


Dilema je postojala, ali kada sam objektivno sagledala čitavu situaciju i dublje zašla u srž svoje motivisanosti, defektologija je neminovno prevagnula. Razlog iz kog toliko volim da fotografišem jeste reakcija ljudi koji su na fotografiji. Samopouzdanje koje dobiju i osmeh koji im izmamim svakom fotografijom izazivaju nezamenljiv osećaj. Međutim, od takve fotografije nema novca i to je jednostavno tako. Novac se zarađuje fotografišući žurke, rođendane, svadbe, a to, jednostavno, nije moj fah. Sa druge strane, defektologija, odnosno rad sa decom ometenom u razvoju, je posao ispunjen ljubavlju i nežnošću. To je posao u kojem je cilj takvu decu osamostaliti u okviru njihovih mogućnosti, ali na putu do tog cilja svakim korakom ih činiti srećnim. Osmeh koji su oni u mogućnosti da podare prevazilazi sve granice iskrenosti i ulazi pravo u srce.

Kristina Milosavljevic 3

Volontiraš u Domu za decu ometenu u razvoju. Koja je veza između tvog volonterskog rada i fotografisanja?

 

Volela bih da uz pomoć fotografije prikažem tu decu na način na koji ih ja vidim i time   podignem svest ljudi o tome da su i oni jednako vredni koliko i svi mi. Da u njih treba ulagati i novac ali i pažnju. Oni su deca, a deca imaju nepogrešiv instinkt. Oni osećaju ako ih se neko plaši, ako ih se neko gadi. I njih to vređa. Svojim fotografijama želim ljudima da pokažem da su oni vredni svake reči, svakog nežnog pogleda i svakog zagrljaja ispunjenog ljubavlju.

Kristina Milosavljevic 4

Šta si u stanju da uradiš za kvalitetnu fotografiju?

 

U stanju sam da uradim dosta toga i u finansijskom i u svakom drugom smislu. Često se dešava da se toliko zanesem idejom da zaboravim da rekviziti koje isplaniram koštaju previše, ali ipak skupim pare i kupim ih, iako znam da će mi biti potrebni samo tada i nikada više. Takođe, tokom samog slikanja za mene ne postoji ograničeno vreme niti mogućnosti. Na dan proslave svog rođendana slikala sam jednu devojku ceo dan i vratila se kući premorena, sa sve temperaturom od umora, ali sam bila neopisivo srećna. To veče smo kasnili u restoran jer sam morala barem jednu sliku da obradim i da je podelim sa drugima.

Kristina Milosavljevic 5

Na tvojim fotografijama preovlađuje dosta boja, maštovit ambijent, kao i portreti dragih ljudi. Kako ti ljudi reaguju kada vide ishod tvog rada?


Na prvim fotografijama su svi pomalo stegnuti i često nemaju ideju o tome kako ispadaju na fotografijama i to je zapravo ono što im ne dozvoljava da se opuste. Međutim, ja volim tada da im pokažem fotografije i vidim njihovu reakciju kako bih znala na čemu sam, to jest da vidim jesam li blizu njihove ideje o tome kako žele da izgledaju. Do sada mi se još uvek nije desilo da je neko nezadovoljan svojim izgledom na slikama i često dobijam komentar: „Ne mogu da verujem da sam to ja!“ Pritom, ne misle na to da učinim da oni ne liče na sebe na tim fotografijama, već da šminkom, uglom i kadrom fotografisanja istaknem ono najlepše na njima – odnosno, tada shvate način na koji ih ja gledam i to im da samopouzdanje. Nakon toga, slike vremenom budu sve prirodnije, a modeli opušteniji.

Gde nalaziš inspiraciju?

 

Inspiraciju nalazim u samim modelima. Uvek pokušavam da iz njih izvučem ono što oni jesu. Emocije koje u tom momentu osećaju. Ambijent i boje su tu samo da bi tu emociju ili osobinu pojačale. Moj cilj nije da od svojih modela napravim nešto što oni nisu, već da ono što oni jesu iznesem na površinu i fotografijom zabeležim.

 Jedna kineska poslovica glasi: „Slika govori hiljadu reči.“ Da li si saglasna sa navedenim?

 

Ako je slikom uhvaćen pravi momenat, u potpunosti se slažem. Ona slika koja izazove zbrku emocija kod nepristrasnog posmatrača rekla je sve reči ovog sveta.

 

Zašto je Kristina Milosavljević crna ovca?

 

Kristina je crna ovca jer se ponekad u ovom svetu pogrešnih vrednosti, koje se neminovno krune i poput kamenoloma odronjavaju sa svih strana, oseća bespomoćno i usamljeno.

Kakvi su tvoji dalji planovi?

Moji planovi su da u svemu što činim dam 110% sebe, da pružim drugima mogućnost da svet vide mojim očima i da se u svet kao takav bespomoćno zaljube. A svim crnim ovčicama ovog sveta želim da otvorim vrata svoje duše i pozovem ih da se ponekad zajedno osećamo usamljeno, ali samo malkice.

No Comments

Post A Comment