07 mar Krajputaš

Vreme i prostor.

Život i smrt.

Vreme beskonačno teče, prostor postoji. Život se provlači kroz beskraj prostora i vremena, a rađanje i smrt su samo tačke, mesta presecanja vijugavih linija uzroka i posledica, delići zarobljenog sada u slučajnom ovde. Dva ekstremna paroksizma nastajanja i nestajanja, započinjanja i prestajanja. Tim nevidljivim nitima izdeljen je svet na ljude umrle i ljude rođene. Umrle i rođene vlastodršce, prosjake, lihvare, bogomoljce, fakire, heroje, arhonte, sumasišavše, frenologe, prevarante, vidare, lažljivce, smerne, smutljivce, blagonaklone, tupave, nesrećne, mirotočive, kavgadžije, nitkove, sužnje, siročad. Jedne prošle, a druge sadašnje.

Naše sada je komadić neprekidne večnosti. Koračajući pravolinijskom stazom života i ne shvatamo kako idemo po rubu kružnice uvekpostojećeg kruga postojanja i kako je svaki naš život u stvari samo ponavljanje prvog života čovečijeg. Naše jeste, kao talas na vodi umirenoj osekom, podiže nas dozvoljavajući nam da se nadišemo slatkog mirisa postanja, da bi nas odnelo obali, kad nas inercija zahuktale sile povuče k njoj. Živimo okrećući se oko hiljadu osa, idući kružnicama. Neminovno, krug se zatvara, ali opisivanje života se nastavlja.

A šta kada se život ne završi, onda kada treba. Slučajem, kaprisom ili blagodarnošću Fortune, ili naprosto, zaklonom zakona fizike, kada nas zaštiti harmonija ređanja kaskadnih događaja u uređenom bivstvovanju haosa. Kada ni jedan metak, rikošet, šrapnel, bajonet, granata, vrh noža, trunka nervnog gasa, zrak radijacije ili rđa bodljikave žice, ne naruše kontinuitet našeg živućeg organizma, iako je po logici stvari – ma koliko rat bio logičan – takav kraj neizbežan za jednu krhku stvar, u vremenu nasilja. Kada se ne doživi smrt, treba odsmrtovati život do kraja.

Iz rata se vratio pre dvadesetak meseci. Omršaveo, skopneo, ogrubeo, ali živ je stigao na prag svoje kuće. Majčin vrisak, očevo ćutanje i sestrin cijuk, je jedino zapamtio. Ne seća se njihovog užasa i gađenja, što im se živ vraća polumrtvak, bez rane na telu, ali izranjavane duše.

Pogleda upiljenog ka praznini, činilo se da pokušava da nazre prazninu u sebi. Nije govorio, malo je jeo. Spavao bi dugo, nemirno. Budio se lomniji, tamniji, kao da se senka koja nad njim bdi, crni sve više, ali je nakon sna ili mora, kako se činilo, na osušenom licu imao čudnovat osmešić. Oči su mu bile upaljene od zadovoljstva, koje je  jedino još imao dok je posmatrao ili napokon video, dugo gledajući, sestrino dete, kako se u kolevci proteže i svojim detinjim, mudrim okicama ispituje taj sivi džak kostiju pred sobom.

Ubrzo nakon povratka, more su počinjale da se prelivaju na stvarnost. Kadkoji zvuk, bljesak, glas ili miris, trgli bi ga i za tren bi se obreo na bojnom polju. Video je rovove i zastave, zelene uniforme i oblake gasa. Magla smrada raspadajućih leševa zavlačila bi mu se u nozdrve, a kuršumi bi fijukali, dok bi on mahnito jurio ka njima. Sa pokličima i slavopojkama, dočekivao neprijatelja na grudi. Borio se. Mlatarao rukama i nogama, dok mu se telo grčilo u bolu koji mu zadaju besomučni udarci krvnika. Krv je lila iz njegovog lica, organi su mu se raspadali, mozak razmekšavao. Nekada bi ga gazili tenkovi, dok je on zarobljen ispod trupine palog druga. Uvek bi umirao. Barut bi mu pekao oči, ukus blata i krvi bi mu prljali usta, ali on je junački umirao, uz svoju braću. Kao heroj, kao mučenik.

Nakon što bi napad prestao, a on po ko zna koji put umro, otvarao bi oči gde bi ga sačekivala prestravljena lica onih koje je voleo. Ranije mu ih je bilo žao, ali je onda u njima pronašao publiku, svedoke njegovih smrti. Učestalilo mu se umiranje, a on je bio srećniji. Prepolovio se. Prljav i zapušten, postao im je odvratan.

Nije se kitio tuđim lovorima. Izbegavao bi razgovore, jer su ga bolele reči o ratu. Ratu koji je preživeo. Mnogi su mu umrli na rukama. Držeći njihova beživotna tela, gadio se netaknutim likom u očima svojih palih saboraca. Njihove poslednje misli prihvatao je u svojoj glavi, želeći da ih tako što duže drži na zemlji i uz sebe. Sastavljao ih je i sahranjivao. Prestao je da veruje.

Mlada doktorka je uzaludno pokušavala, on je ostajao nem. U snu i na javi pripremao se za smrt. Živeo ju je. Ni jednom nije pokušao samoubistvo, jer to je dezerterstvo. Nedosledna smrt za svakog vojnika, pa i za onog koga nije miropomazao metak ili poškropila zemlja. Čuje elegije i naricanja u glavi. Razgovara sa drugovima i oni ga uveravaju da neće još dugo vremena proći, a on će ponovo stati u marš. Svakom smrću se iskupljuje i umiruje savest.

Mnogo je momaka odneo bes rata. Devojke samuju i kao zverčice bore se za lovinu. Za njega se niko ne bori. On još uvek ratuje. Seme je u njemu proklijalo, ukiselila mu se  muškost, istrunuo je dah mladosti.

Ostario je. Koža mu je suva, lomljiva. Kosa osedela i umašćena. Na njemu se hvata korov, plesan, rđa. Prljavština mu se upija u krv.

Životario je tako, smrtujući. Svakim danom je se sve više postajao komad kamena na kome je iscrtana silueta vojnika. Skrajnut, svojevoljno, sa kaldrme života, proživljavajući trenutke smrti i čekajući je kao odbeglu mladu. Nekdašnji ženik, barjaktar i slavopojac, pretvarao se u krajputaša.

Prevario ga je život, prevarila smrt.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: formerdays.com, blog.b92.net, serbia.com