17 okt Kraj na nosilima

Nije kraj kad stojim pod kišom, a ne kisnem, već se u sebi svojom čistom vodom topim. Nije kraj dok vapim za dahom iako ne želim da jutro svane. Niti je kraj na rubu našeg puta. Ni na raskršću kraja nije. Nijedno mesto na kojem nas više nema nije naseljeno sigurnošću da nas tuda iznova neće biti. Nijedan novi dan što svitanjem odstojanje dubi, što nagoveštava novosti za koje više neću čuti, i što bezbrižnim zamahom zatrpava mene mrakom, nije stasao u svetlo jer mora; rađao se s nadom da ćemo ga skupa jednom mi probuditi.

Nije kraj ni dok se krv mreži u jagodicama tvojih prstiju pritiskom na belu kožu njenoga struka. Nije ni u uzdahu dok pod krošnjom njene kose žile stabla njenog vrata ljubiš. Nije ni u predahu ni u odlaganju prošlog života taloženjem u novi.

Jednako tako znam da nije ni početak. Da ne počinjemo tu gde i to novo zakopčavaš. Ne počinjemo ni u tvome pokajanju o kome tek slutim. Ne odmotavamo umršeno ni kada se sam budiš.

Nije. Nije kraj kad je gotovo.

Kraj je kad zaćutim. Kad o nama zaćute. Kada budeš s mog jezika strešena zemlja, zemlja kojom ću zakopati i misli. Kraj je u tišini. U sve ređem spominjanju, najpre iz straha da te spomenem, najzad jer smo i bez kraja i bez početka, bića oslobođena granica bivstva koje jedino u ljudima ukroćeno biva.

Kraj nije dok počinje nit je tu gde se okončava.

Ni onih mojih posrtajućih nekoliko koraka duž tvoga zbogom, niti mrlje utisnute moga tela u zorama tvoje sobe više ne govore. Sve je nemo, uhranjeno ćutnjom krojenom udaljenošću. Ni moj vrisak ušao pod tvoje grudi u ožiljak neće nići. I tvoj ostali pogled u mojim očima rastvoru se opreti neće. I pamtiću neznajući šta pamtim. Znati neću, a želeću da ga vratim, želeću sve dok kraj kraju ne dođe.

A, kraj je na mestu za koje na početku kraja znao nisi.

U suzadržavanju jezika i zatrpvanju misli.

Kraj je kad te ćutim. Kad te iz postelje misli otkrivam smehom. Kada mi više ništa nije i kad mi ni sa kim više neće biti nešto.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: favim.com