19 apr Kraj

Ne volim krajeve. Pa čak ni kada su krajevi perioda koji je umeo ponekad biti težak. Krajevi u meni bude setu. Melaholiju. „Čudnilo”. Prazninu.

Ne volim krajeve. Sećam se, u detinjstvu, umeli su me rastužiti čak i krajevi serija. Završeci. Taj, neki čudan osećaj da je nešto završeno. Da ga neće više biti. Da više ne postoji.

Kaže se u našem narodu da je „svaki kraj neki novi početak”, ali je uobičajnije da posle tog kraja dolazi izvestan period čekanja, praznine, posle koga sledi taj početak. To su oni opori periodi tapkanja u mestu, bezbrojnog sumiranja utisaka i očekivanja, sve težeg, što više vreme prolazi. Periodi kada shvatamo da se neke lepe stvari više neće ponoviti, i da neke loše i nisu bile tako strašne.

„Kraj” na kome se nalazim je onaj kome streme i koji očekuju svi studenti. Pa zašto se onda ne osećam toliko presrećno? Možda baš zbog toga što mi je doneo ispunjenje jednog cilja, a onaj koji je sada ispred mene je daleko neizvesniji, neuhvatljiviji. I, što je najgore, ne zavisi samo od mene.

Ne volim krajeve. Na kraju dobre knjige, uvek poželim nastavak. Pa čak i prosečne, misleći, možda su dobre stvari u nastavku? Na kraju odlične predstave je želim opet odgledati, ali znam da neće biti kao prvog puta. Na kraju uzbudljivog filma odmah izguglam ima li nastavka. Ako su u pitanju istinite priče, jedva čekam završne napomene o tome kako se nastavilo u stvarnosti.

Ne volim krajeve jer oni neizostavno dovode do onoga „šta dalje”? A to pitanje je, verujte, teže od konstatacije „još samo ovo”.

Ne volim ih, jer sam ja (ili bar tako volim misliti za sebe), čovek puta, hodanja i nastavljanja. Ali, kažu da je posle kraja novi početak. Pa, hajde da vidimo…

Autorka: Gordana Bajović

Izvor fotografija: pinterest.com