05 mar Koračanje sa osmehom

Izvela sam svoj crni kaput u šetnju. Moji prsti se igraju sa sitninom u džepovima. Misli se luftiraju na zubatom martovskom suncu. Prolazim pored tebe. I pored tebe. Jesi li spremala palačinke skoro i davila se u tegli Nutele? Kad si joj poslednji put rekao da je voliš? Da li te stvarno radi ona Žvazbuka što je svi fotkaju za Instagram? Da li vraća u detinjstvo? Jesi li se danas ogledala u izlogu i rekla sebi: „Mačko, ti si najbolja“? A ti, kad si se poslednji put razbio? Kad si razbio nju? Kad si poželela da se preseliš na stranice nekog romana? Kad si poželeo da se odseliš odavde, jer imaš osećaj da se stalno vrtiš u krug? A, ti tamo, kad si poželela da spališ njegovu majicu i  sve slike i sve te megabajte zajedničkih osmeha koji ti opterećuju komp? Kad si poslednji put plakao? Kad si bio živ? Kad si stala na nečije prste i plesala celu noć, a da nijednom ne pogledaš u pod? Jesi li dovoljno srećan?

Ne znam… ja jesam. Nekako sam srećna. Dovoljno. Nekada mi samo treba Nutela, Žvazbuka, izlog, razbijanje, rasterećenje kompjutera, da ne gledam u pod, da ne mislim da se vrtim u krug, da se dobro isplačem, da plešem celu noć, da živim.

Nekad je dovoljno da operem kosu onim voćkastim šamponom. Tad mi cela soba miriše na breskve i leto. Ili kad se smrtno zaljubim u roze cipele. Realno, ne znam uz šta bih ih kombinovala. Realno, to je roze. Realno, sreća ne poznaje boje.

I uvek ti tu ja nešto piskaram drugim ljudima i mamim osmehe. Makar, to bila posveta na knjizi. I do skoro sam kukala što mi niko nije napisao pesmu. I dobijem pesmu. Pravu, sa pravim stihovima. Moju. Samo za mene. I počnem da cmizdrim. Od sreće. I budem stvarno srećna. A taj neko mi samo zna reči. A, poznaje me.

I stvarno sam srećna kad moj ker posle treće komande, nekako sedne. I kad dokaže da nije asocijalan u parku. Da ume da njušne dogu na tri sekunde, a da ne počne da cvili.

Kad mi neko kaže da nešto ne mogu da izvedem. Ili da neću da uspem. I onda se pretvorim u to. U inat, u želju, u traženje načina, u učenje. I uspem da izvedem zamišljeno. Malo ili veliko, tebe je možda baš briga. Mene ne.

Srećna sam kad mi nepoznata osoba u prolazu zamiriše na njega. Kad ne znam ni ko je, niti vidim kako izgleda, a poželim da je zagrlim. I bakice i dekice koji se drže za ruke isto poželim da zagrlim. I one uštirkane dečake koji na prvi sastanak drhtavom rukom stežu ruže. I devojčicu sa kikama, koja čita knjigu u prevozu. I brata koji mi za doručak spremi kafu.

Srećna sam kad naletim na iscrtane školice na ulici. Pa iskačem turu-dve i onda nastavim dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Kad me Aneta stegne za ruku i kaže: „Nisi se napila, samo hodaj pravo i budi dostojanstvena“. Kad sa Milenom jedem burger sa slaninicom. Kad me pita da li sam bolje i podseti da popijem Koldreks. Kad mi Maja kaže: „Ja brinem za tebe, ovih dana niti pišeš, niti si ironična.“ Koraci sa mojim prijateljima me čine srećnom.

Budi prijatelj.

Koračaj.

Voli.

Koračaj.

Grli.

Koračaj.

Kupi voćkasti šampon.

Koračaj.

Ne čekaj leto. Budi leto.

Živi i koračaj sa osmehom.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterst.com