11 jun Kolo

Mladi čovek se budi uz neobičan nemir u grudima. Noć je čudna i miriše na setu. Kroz prozor stare niske kuće vidi se pun mesec. Dok obasjava njive pod sobom deluje kao da vlada nad njima, kao da ima potpuno kontrolu. Čovek ustaje, navlači na sebe beli vuneni prsluk, obuva opanke i otvara niska drvena vrata.

   Ni sam ne zna zašto, ali pod sjajem tog meseca izlazi na usku blatnjavu stazu i kreće prema potoku na dnu šumarka, nedaleko od livade na kojoj je tog, kao i mnogo dane pre toga, čuvao svoje stado ovaca. Tragovi prljavog snega pomešanog sa grudvama smrznute zemlje i trulim lišćem prekrivaju kozju stazu kojom se uputio. Drvena kapija iza njega tužno škripi njišući se na tihom vetru. Čovek se ne obazire na vapaj stare kapije. Napušta dom i odlazi u noć.

   Mlad je i obrazi mu gore dok posmatra mesec nad sobom. Njegovi su već krenuli da mu traže priliku za ženidbu. Ovog proleća navršiće devetnaestu. Vreme mu je. Po selu se već pitaju gde mu je mlada. U punoj je snazi. Ne može da dočeka dan kada u krevet neće više odlaziti sam. Nemir u njegovim grudima narasta, ali ga tera da ide dalje. Šumarak je obasjan belom svetlošću, a vetar lagano njiše suve grane. Tera ih da igraju. Tera ih da šapuću. On ne obraća pažnju na njihove šapate. Nastavlja kroz noć.

   Mladić skreće niz stazu pored samog potoka. Vetar je hladan i štipa za kožu, ali on to ne oseća. Obrazi mu gore i srce mu jako lupa. Kroz prve redove mračnog drveća vidi obrise stare porodične vodenice. Tu se kao dečak igrao gledajući oca kako pravi brašno. Te džakove gurali su u ručnim kolicima do kuće, a potom i u varoš na pijacu. Vodenica je sada stara i sablasno tiha. Točak negde duboko unutar nje okreće se kao da drhti. On ga ne sluša i nastavlja da korača.

   Kroz vetar do mladića dopiru glasovi. Ženski, primamljivi glasovi koji naprosto cvrkuću. Njihov smeh širi toplinu njegovim stomakom. Nikada nije čuo takav smeh. Taj smeh hladan je i vreo u isto vreme. Lepi se za njega kao med i njegove noge penju se uz nisku obalu potoka. Butine mu poigravaju. Tamo dole, u vodi hladnoj kao žilet, igraju devojke. Mladić seda iza jednog povećeg žbuna i posmatra ih. Njegovo srce tutnji do te mere da zaboravlja da diše.

   Devojke su mlade i jedre. Obučene u tanke bele haljine i sa vencima cveća na glavama igraju bosonoge i vesele. Ima ih desetak. Ne, ima ih tačno devet. Prskaju jedna drugu vodom iz potoka vriskajući i smejući se u isto vreme. Njihove kože bele su kao biseri i sijaju pod velikim mesecom. Njihove tamne kose padaju daleko ispod njihovih leđa završavajući se negde u visini kolena. Haljine im svakim trenutkom postaju sve mokrije i to pokazuje da ispod tog tankog platna nemaju ništa drugo. Njihove grudi, čvrste i okrugle, izbijaju na površinu. Mesečina obasjava te pune krugove. Devojke se smeju i jednako se okreću u krug.

   Mladić ih sa visine posmatra opčinjen i njegovo telo više ne oseća hladnoću. Devojke ispunjavaju njegove zenice, njegove uši, glavu i grudi. Mladić ne misli ni na šta osim na devojke u ledenoj vodi: na njihove duge kose, na bela nedra, cveće na njihovim glavama i crvene usne.  Mladić ne može da odvoji pogled, njegove misli postaju jedno sa tim zanosnim devojkama pod mesečinom. Hoće li mu otac i mati jednu od njih uzeti za ženu? Mladić ne bi mogao da poželi ništa više na ovom belome svetu.

   Na mestu gde devojke plešu nalazi se veliki krug belog cveća. One pažljivo gaze oko njega veseleći se i prskajući se kao da su u velikom slavlju. Njihove oči čudno sijaju, mačkaste su i oštre pod noćnom svetiljkom. Mladić to ne primećuje. Njihovi osmesi obasipaju ga poput toplih zvezda. Njegov stomak i butine podrhtavaju od snažnih osećanja.

   Mladić se saginje da ih bolje osmotri, da upije tu belinu i zalepi je za svoje oči zauvek. Mokro zemljište pod mladićevim nogama klizi i mladić naglo počinje da pada. Dok mu leđa i grudi naizmenično udaraju u strminu, on ne zna gde se nalazi. Ne zna gde je početak ni gde je kraj.

   Kada obrtanje prestane, mladić otvara oči i prvo što vidi je veliki mesec koji ga obasjava unutar cvetnog kruga u potoku. Glava i desna ruka su mu u ledenoj vodi, ali on ne oseća hladnoću. Devet pari oštrih mačijih pogleda okrutno pada na mladićevo lice u zanosu. Za pogledima padoše i ruke, snažne i nemilosrdne. Ruke hladne kao čelik. Mladić zanesen sklopi oči. Veliki mesec zauvek se u njima ugasi.

Autor: Danijel Jovanović, autor serijala „Severna kapija„

Fotografija: tumblr.com

Kratka priča „Kolo“ objavljena je u prvom Evenstar zborniku.