13 apr Kod kuće smo

Obećala je da će doći do podneva, a od tada je prošlo više od dva sata. Gde je do sad? Možda joj se nešto dogodilo. I dalje ne  odgovara na pozive. Ma, ni na pozive, ni na poruke. Mrzi kada to radi, a zna da joj je telefon stalno u rukama. Mogla bi lepo da se javi, da kaže da će kasniti, da neće doći… Može i poruku da mu pošalje. Ali, ko bi nju razumeo.

I dalje se nervira, mada zna da je to njeno neodgovorno ponašanje uobičajena pojava. Takva je. Eto. Samo ona zna zašto to radi.  A možda i ne zna. Sigurno ne razmišlja o tome.

Pametnije bi bilo da se okane čekanja i prione na posao. Kakav je samo nered ostavio sinoć za sobom. Ko bi rekao – vojnik, a živi kao konjušar. Kada bi ostavio taj prokleti telefon i otišao po uissivač. Uvek traži razlog da izbegava kućne obaveze. Odrastao je čovek, valjda zna da ne živi više sam.

I Ana ovde živi, ali ni ona ne rasprema nered koji ostavi za sobom. Najbolje bi bilo da svako vodi računa o svojim stvarima. Ona o svojim, a on o svojim i njenim. Kraj. Oboje su razmaženi i nije čudo što se ljute jedno na drugo.

Ko je ona da mu kaže da je razmažen? Svaki put kada dobije nalet inspiracije, zaključa se u kuhinju i treska loncima i poklopcima u nedogled, pa izađe preporođena i sita, krupnim koracima se uputi ka dnevnoj sobi ostavljajući za sobom piramidu prljavih sudova koja baca mrak čak do ulaznih vrata. Umetnica je tada preumorna i spava snom pravednika. A on neka se snađe ako je gladan.

To je bilo prekjuče. I u subotu. I prošlog četvrtka. Tradicionalno se događa baš onda kada Marko dolazi iz druge smene. Prsti upleteni u oblak testa, bacanje sitnog belog brašna svuda okolo, oblici i figure skladno oblikovani, još lepše pečeni, a najbrže smazani. Više puta joj je rekao da je načisto poludela, mada duboko u srcu zna da to nije tačno. Često joj kaže i da je rasejana. I da samo filozofira. I da uopšte nije praktična. I da siđe sa ružičastog oblaka. I da prestane da mu naređuje. I da… Em je preteška za jedan oblak, jer stalno nešto gricka, a jednom je pronašao dve istopljene karamele u džepu njenog bade-mantila, em bi i oblak pokvarila. Prava mala štrokava princeza. “Sreća moja blesava”, tako bi joj tepao.

Kasno je shvatio da je vrlo teško osloniti se na nju. Čak i kada bi pomislio da je siguran, sravnila bi ga sa zemljom jednim naizgled bezazlenim položajem usana, ili bi ga obasula  iskričavim sjajem nestašnog osmeha. Rečju svojom vinula bi ga iznad zvezda, čak do sunca, a možda i dalje. Grlila bi ga sa sto toplih ruku. Celim bićem bi ga štitila kad je slab i ranjiv. On bi je, zauzvrat, neprestano podsećao na sve ono što je zaboravila dok bi lutala unaokolo pojavljujući se i nestajući poput nepostojanog A. Ako bi makar jednom pokazao da mu namere nisu iskrene, to bi bio pakao. Nikakve čarobne reči, nikakve blještave ovozemaljske naslade, ništa ne bi pomoglo. Ma, zaboravio bi sve što je ikada znao o njoj, i o ženama uopšte. Sve što je znao smrdelo bi na mrtvo i prošlo, kao vonj koji ljubomorno čuva čula od blagoprijatnih mirisa svežeg trenutka. Tada bi joj prišao radoznalo i nevino, kao da je prvi put sreće. Video bi zamišljeniji pogled, nežniji osmeh, celinu savršenu i jedinstvenu, onu kojoj pomaže da raste i razvija se kroz njega i uz njega, onu kojoj je središte čvrsto, a opet blago. Onu koja mu je putokaz ka vrtoglavim visinama, koja je most preko mračnog podnebesja, lađa koja ga vodi ka svetovima poznatim, a novim. Bez nje, noć je i tama čak i po najsunčanijem danu.

Može biti i najbolji kapetan na moru ovozemaljskom samo kada je njegova barka jaka, a vetar mu ide na ruku. Kada je more crno, sputsio bi jedra i sačekao da bura prođe, a zatim bi smelo nastavio ka nekim mirnijim vodama. Putuje tako, iz časa u čas, a svuda je prošao pre.

Poludi tako često i mrzi ceo svet što je pušta da ode. Pušta jer veruje da će doći. Osetio bi toplinu njenih koraka još s početka njihove ulice. Na ulazu bi čuo mio zvuk čizmica i zveckanje kjučeva dok nespretno otključava vrata nihovog doma. A danas… Vlažnih očiju i smrznutih ručica ušetala je u stan. Bez jedne sive plišane rukavice. Kasni, ali je konačno kod kuće.

Autorka: Ana Krsteska

Fotografija: favim.com