30 mar KO TI MERI VREME?

U 2 na 3! Naredba sa malih ekrana. Poigrajte se sa svojim satovima. Skratite svoje vreme još malo. Neka bude očigledno.

Okej, ovaj sat što nam kao uzmu, vrate posle s jeseni. Sve je to za naše dobro, da jutro stvarno bude jutro nama što rano ranimo. Lepo je i što se sve to dešava noću i što ovi pametni telefoni i računari sami prebace taj sat. Uzmu koliko im treba.

Nije lepo što je to sat manje sa Žmuom sada kad se opet sprema na službeni put.

Kažem: to si samo pozajmila vreme onoj budućoj sebi. Bude mi malo lakše, pa krenem da računam.

Letnje računanje vremena donelo mi je: manji račun u kafani i kraći boravak u istoj. Odnelo je: dremanje posle buđenja, jednu kafu, pet mekanih poljubaca i još tri iznuđena, tri heklana reda mog heklanog prsluka u nastajanju, zagrljaj koji se završava poljupcem u vrat, zagrljaj koji se završava golicanjem, zagrljaj koji se završava Žmuovim krpelju – jedan – prekorom.

Taj sat po zimskom računanju vremena je otišao na svoje polugodišnje proputovanje i kad se bude vratio kući ne znam hoće li mi se vratiti isti. Ne znam gde će me i kakvu zateći.

Ono čemu se nadam jeste da ću se probuditi u začetku jednog od ovih zagrljaja. Da će kafa da bude taman topla da ugreje oktobarsko jutro. Da šiške na mom čelu neće biti kao deset konja u galopu (kao jutros). Da sam napisala bar dvesta stranica svojih rečenica. Da se nešto promenilo. Da je nešto ostalo isto. Da postoji razlika. Da postoji život. Da postoji nešto što je očigledno. Da postoji nešto što se očima ne vidi. Da sam srećna što je oktobar. Da nešto čekam. Da nešto dočekam. Da (u)dišem, a ne uzdišem. Da mi tih sat vremena baš dobro dođe.

Znam, ima sigurno većih stvari o kojima treba misliti. Znam, ali mi je ovo klađenje sa samom sobom nešto kao polugarancija da još ima mesta za lepe stvari na ovom svetu.

Pismeni zadatak jednog mog učenika počinje sa četiri jednostavne reči:

“Svet u zlu leži.”

Pitam se, koliko li je pročitanih stranica u ovoj dečjoj glavi kad je uspeo da jednom jedinom rečenicom prevede sve naše gluposti na srpski jezik.

Pitam se koliko će često godine ispred njega da potvrđuju ovu četrnaestogodišnju misao.

Pitam se, a nadam da će naći neke nove reči da njima boji svoj dan i pismene zadatke.

Ocenim, zatvorim vežbanku i oči.

Muzika se zatrčala iz mojih ušiju u pete. Osećam akorde u spiralama i razmišljam koja je staza bezbednija za melodije u telu – nervna ili krvna. Postoje trenuci koji se ipak ne mogu izmeriti časovnicima.

Ovaj trenutak sadrži jedan gitarski solo i misao na Žmuovu zauzetost papirima na stolu u kancelariji i na hemijsku olovku u njegovoj desnoj ruci.

Ovaj trenutak ima svoju definiciju: Vreme je stalo.

Srbijanka Stanković

Izbor fotografija: pinterest.com