27 sep Ko promaši ljubav…

Pozvala si me i rekla da se seliš za Kanadu.
Nasmejao sam se i rekao:”Ne ideš ti nigde, Vrabac, umoriće ti se krila.”
A onda si mi rekla:”Naučila sam da se družim sa jednom jačom pticom. Njena krila se ne umaraju. Ona su stvorena samo za letenje. Da te voze sa jednog kraja na drugi. Znaju samo za oblak, visoko i plavo.”
Rekao sam, pun sebe, da postoje i jednostavniji načini da se vidimo i da me izvučeš iz stana. Tašmajdan je naš neosvojivi lavirint. Neka bude, da se vidimo tamo. Navukao sam pohabane farmerice, spremio se na brzinu, ostavio joj poruku da se vraćam uskoro. Da me ne zove. Imao sam još na sebi njen parfem, koliko god puta preko stavljao svoj, još sam je osećao. Mrzeo sam to.
Nisam morao ništa da objašnjavam. Nisam imao ni potrebu.
Mislio sam da me lažeš sve do trenutka dok te nisam video na onoj klupici u Tašmajdanskom parku. Nosila si plavi kaput, tvoja boja. Tvoj način da išaraš sivilo jednog tmurnog dana u Beogradu.
Mislio sam da me lažeš, dok nisam video kako gledaš grad. Kao da ga urezuješ u svoje sećanje. Želela si da upamtiš svaki kamenčić, svakog slučajnog prolaznika, svako drvo, svaku klupicu, svaku zgradu.
Želela si da ostaneš još samo malo. Još par minuta…
Ali si znala, da tvoje “još malo” ume mnogo da otalja stvari.
Da se pretvori u godine.

Seo sam pored tebe i čvrsto te zagrlio. Onako kako te uvek grlim kada te ne vidim dugo. Isprva si iznenađena, bivši ljubavnici, koji su sadašnji prijatelji se ne grle.
Zagrljaji umeju da te nateraju da misliš da je nešto tvoje. Da si dužan da ga štitiš. Zagrljaj je pokušaj da sa nekim pređeš preko svega.
Gledam te i prvih par minuta samo ćutimo.
“Kanada, bokte…Kako odjednom?”
“Nije odjednom. Prilika. Poklopilo se i meni i njemu.”
“Ideš, znači sa njim?”
“Da”, nasmejala si se. “Znaš ti mene, ja previše lutam, sada sam se prikačila na njegov plan i ispostavilo se da je tu negde bio i moj.”
“On zna da stane, ali ti…”
“Ali ja šta?” pitala si me prkosno.
“Ti deluješ kao neko ko ne može da se pripitomi”, kažem slomljeno.
Slegnula si ramenima, pogledala si me onako kako se gleda neko sa kim nisi rasčistio do kraja sve.”Upravo tako, delujem.”
“Čudno je to…Ti nekoga pratiš…”
“Pratim ljubav. Tad je jedini način i da krenem…Slobodno. Nikako drugačije.”
Upravo tako, pomislio sam u sebi, ne postoji veća pička od mene. Mogao sam ja da budem tip koji te vodi u jebenu Kanadu. Mogao sam ja da budem taj tip koji će s tobom da započne život u novom i da te teši kako je samo početak težak. Znam da se bojiš početka.
Znam da te početak plaši, jer se početak uvek zajebe.
Znam, jer sam ja bio tvoj početak, kao što si ti bila moj.
“Bili smo klinci”, uzdahnuo sam.
“Ali je bilo iskreno”, rekla si uz osmeh.
Prislonio sam glavu na tvoje čelo.
Nisi se pomerila.
Gledala si ukočeno.
Čekao sam da pređeš granicu, jer voliš da ih opipavaš…
Čekao sam zbog nje i njega, koji sede svojim kućama, ni ne sluteći da se smo se nas dvoje, možda na nekoliko minuta, vratili nama…
Ali je ti nisi prešla.
Uzela si mi dlan i na njemu, slovo po slovo ispisivala prstom, onu odvratnu rečenicu Meše Selimovića, ”Ko promaši ljubav, promašio je život.”
“Jesi ga ti promašila?” pitao sam, dok mi je glas pucao.
Odmahnula si glavom:“To znamo, kada legnemo uveče pored nekog, srećni. Nisi omašio, ako bi sve promenio tog dana, osim osobe pored koje dišeš. Ja je ne menjam ni za šta.” U tom trenutku nisam znao da će me ta rečenica progoniti čitav život.
Poljubio sam ti ruku, sedeo tu još malo zamišljajući kako te ljubim. Setio sam se kada si bila opsednuta Safonom i njegovom Marinom: “Uvek se sećamo ono ga što se zapravo nikada nije dogodilo.” Godine koje su došle, naterale su me da shvatim. Stvarno se sećamo samo onoga što se nikada nije dogodilo. Samo puštamo filmove, menjamo scenario u glavama.. Dolazimo do trenutaka kada se kajemo što nismo imali malo više hrabrosti, malo više…
Sve je stvar u lutriji. Neko baci strelicu i pogodi iz prve, nekome se od pokušaja prsti toliko izranjave i iskrvare, da više ne sme da pokušava da traži bolji scenario.
Ujutru sam iz prikrajka gledao kako odlaziš. Okretala si se, znao sam da si me tražila. Potajno si možda i želela da ja budem taj koji će sa tobom ući u avion.
Ali, ja nisam onaj koji ostaje.
Ti nisi ona koja prati.
Previše smo jedan drugom ispli dušu da bismo bilo šta sem prošlosti, sem proklete želje i imali.

Od kada si otišla..
Ujutru me nijedna nije videla.
Odlazio sam.
Bežao sam.
Hteo sam te.
Tražio sam te u svemu, samo da bih dokazao sebi da nisam promašio.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: worldoffemale.com