25 feb Klopka

Znate,

Ja nikada nisam aktivno pisala dnevnik. Onako, stvarno, da nadenem neko divno, najdivnije ime koje znam, svom imaginarnom prijatelju, odam mu najdublje tajne, zaključam ih ključićem, da niko ne gviri… A toliko sam lepih dnevnika dobijala za rođendane! I svaki put bih pokušala, nije da ne – načinim prijatelja, nadenem mu ime, hranim ga, jer znate, imaginarni prijatelji ovoga tipa se moraju redovno hraniti najdubljim tajnama, kako bi rasli i razvijali se, zajedno sa vama,… Međutim, jok! Nijedan od tih mojih imaginarnih prijatelja nije ni iz kolica izašao, a već bi pao u zaborav!

Valjda je taj neki moj urođeni skepticizam, koga ni danas ne mogu da se otarasim, učinio da nijednog imaginarnog prijatelja nisam uspela da održim dugo u životu. Kako da ja budem sigurna da persona sa One strane katančića, neće Dušanu iz 5./4 reći da mi se sviđa? Ili Mileni da je dosadna? Ili Jeleni da je malko… khm, tupava? I kako da ja budem sigurna da taj imaginarni prijatelj neće sve to preneti i još pridodati ponešto što sam šapnula kao baš, baš, baš najdublju tajnu i zamolila da nikada, nikome, nipošto ne kaže?

A znate, kad si klinac, svaka je tajna najdublja.

U jednom momentu sam prestala da pokušavam. Izvinila sam se imaginarnim prijateljima, objasnila im situaciju, rekla da ću morati da ih zaboravim, da se ne ljute, ali, očigledno nam ne ide u ovom životu. Nije do njih, do mene je. Klasika. Zapravo sam skontala da nema ništa loše u tome da ne budeš kao sva druga deca ili makar ona koju imaš u svom vidokrugu, već da treba da delaš onako kako se osećaš. Tako sam batalila pokušaje i više nikada nisam mislila o tome. Sve do danas, kada sam naišla na par stranica svog/ nekog/ jednog u nizu/ u pokušaju dnevnika.

Godina je 2004.

Utorak

Otišla sam u školu.
Najbolji čas ovoga dana bio je fizičko. Igrali smo Između dve vatre. Pobedili smo dečake.

Svratila sam do učionice simpatije. Jedan dečak ga je tukao. Bilo mi je žao, ja sam ga branila, svi su saznali ko je moja ljubav.

Rekla sam mu „zdravo“ i pobegla.

To je bilo sve. Ostale stranice su bile prazne.

Te, 2004. godine, junakinja ove priče ni ne sluti da će, već kroz deset godina pisati ovako, javno.  Ona više nema tajni. Nije joj problem da Željku kaže da je baš on njena Simpatija i nije joj problem da komentariše kako joj je Onaj voditelj dosadnjikav i ne razmišlja da l ćete vi možda preneti mami da su kiflice bolje ispale prošli put! Ipak, žao joj je što nije uspela da izvede na pravi ili neki već put svoje imaginarne prijatelje, žao joj je što im nije dozvolila da odrastu, sa njom.

 I zato…

 Drage Olga, Lea, Lela, Iris, žao mi je što niste postale odrasle devojke i što život niste videle iz nešto drugačije perspektive. No, ja nisam bila taj čovek. Nisam umela da vam verujem, jer ni sebi (samoj) nisam verovala. Stvarala sam vas, jer me je činilo srećnom, što i ja mogu da se pohvalim svojim imaginarnim prijateljem, što mogu da se pravim važna i čikam drugaricu, govoreći da samo ti, Olga, znaš za Dušana. No, shvatala sam da je to bilo glupo, pa sam vas odbacila, bez puno osvrtanja. Izgleda da nije svako dostojan svog imaginarnog prijatelja. Nisam to znala, sada znam. I zato, izvinite. Žao mi je što niste imale izbora.

 A, opet, kad se malKo dublje zagledam, ja vama zavidim. Da, zavidim na vašim petropanovskim, večno detinjim životima. Imam utisak da sada, svakim novim danom, svakom godinom, vi čikate mene, pa sve više želim da se vratim u dane kada ste nastale. No, upala sam u klopku. Odrasla sam i… nema nazad.

A svet je ipak lepši iz kolica. Kad piljiš u nebo puno i dugo, verujući da ćeš zato imati oči plave, kao Vanja.

Zbogom, ali sada stvarno,

Vaša H.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: tumblr.com,