07 apr Kišni april

Probudilo me je sunce posle, imam osećaj, čitavog veka. Kiša je bilo više nego ikada , čini mi se. Svakoga jutra, osim danas, tužno gledam kroz prozor autobusa dok putujem na posao. I to mi se uopšte ne čini. Gledam poplavljena dvorišta i izlivenu Moravu. Gledam kako, mesto da upija Jasenicu, njenu vodu šalje poljima i žitu. Gledam kako voda puzi niz zemlju kao da je najlon. Ne mogu da se ne zapitam kako se ovo do sada retko dešavalo. Da li je popustila dama ili država? Brana ili sistem?

I da li će ovo malo sunca uspeti da isuši kišu u svima nama i otera oblake komadića neba uvučenih u naše misli i duše?

Hipodrom koji se nalazi par stotina metara ispod moje kuće i na kom sam se kao bezbrižno dete igrala po ceo dan, poslednjih meseci često je pod vodom. Kažu, bolje da je puste tu, nego kraj druma gde bi onda stalo sve. Prljava voda zagađena našim đubretom prekriva konjičku stazu i livade. I ko zna kakva bića sitna do veličina nevidljivosti sebi tu sada našla stanište. Sitnih bubica u vazduhu ima milion, kao u močvari. Hvala Bogu, pa je farma sa konjima izgorela pre desetak godina pa im ne mogu naškoditi i ugroziti njihovu veličanstvenu lepotu.

Vode svuda oko nas, na pretek, a vode za piće sve manje. U mom malom gradu prečesto nema vode za piće. Život. A voda nam se uvukla u kuće, dvorišta, staje. Ne možemo se oporaviti od vlage i blata, od popravki, prepravki, bede, gubitaka. I u tom tunelu se ne nazire kraj, ni svetlost. Samo vlažni, učameli mrak.

Do moje kuće nikada nije došla voda. Dvorište bude mokro i sivo, gume proklizavaju, cipele se isprljaju., Lola isto ponekad zaprlja svoju svetlu, dugu dlaku. Ipak sam tužna i voda prodire do mene. Dotiče me. Davim se u vodi koja okružuje moje prijatelje, rodbinu. Davim se u tugi za svim nedužnim dušama koje su bile žrtve vode i nečijih izbora. Izbora koji su se morali praviti. Izbora koji su iznad te tuge i naše ljudskosti.

Neko je davno rekao činjenicu da se protiv prirode ne može. A prirodu smo davno naljutili. Uzeli smo od nje i više nego što nam može dati, i svakog dana je ugrožavamo na milion načina. Crpimo njene resurse svakog minuta. Crpimo ih sebično i neaustavljivo. A nekad smo mogli preživeti sa komadom krpa preko genitalija i ubranim bobicama. Nekad smo imali čistu izvorsku vodu i reke su nam davale život, hranu. Danas mi njih hranimo teškim đubretom i žalimo se što u njima nema riba za naš hobi. Žalimo se što je zemlja trula, što nam voće ne uspe. Žalimo se na kvalitet povrća i mesa, a naše njive i vinogradi zarasli u gusti korov. Korov, koji kiše pretvoriše u prašume, a nas ljude u najgore parazite nesposobne da stvore i proizvedu nešto na prostranstvima koja su ranije mogla nahraniti čitavu Evropu.

Zato me, ljudi, boli kiša. Zato se radujem suncu danas, mada me peče negde iznutra. Zato mi je tužan april koji najviše volim. Ali nadam se da će biti bolje. Mada ne znam ni sama kako. Svetlost je slaba, a tunel predug i pun šupljina u koje se zraci teško uvuku. Ima nešto u nama oduvek, što nas tera da budemo optimisti, borci, improvizatori. Inače bismo se odavno udavili u sopstvenim okeanima. Još uvek nekako plivamo u svim tim vodama.

Danas idem na posao nešto vedrija. Gledam kroz prozor kraj Morave i smešim se. Budi dobra, smiri se, kažem. Želim da u aprilu provozam bajs kraj tebe. Obećavam da ću nahraniti i zbrinuti nekog kera kog su ti ostavili. Obećavam da neću biti pesimista i da ću voleti tvoju vodu, kao tvoju obalu na kojoj odrastam. Obećavam da ću voleti ovu zemlju iako sa nje dobro klizi kao sa najlona kišne kapi. Iako joj vreme otkucava kao kišne kapi koje dobuju po prozoru. Vole je otkucajima srca iznad tog tužnog vremena.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: Aleksandra Rajić