13 maj Kilometri osmeha

0:38

Imam dvadeset i jednu godinu. Već 38 minuta! Nemam odraslost da to i dokažem, jebiga. Nego, nisam to htela da napišem. Ovde sam zbog drugih stvari. Ozbiljnih, razume se.

Ovo je priča o jednom balonu. Šta je smešno? Balonu, da. Na tufne, naravno! I ne, nije helijumski i nije odleteo, a ja vrištala iz sveg glasa i letovalište uznemirila. Ne, to je bilo pre dvadesetak godina. Nego, ovo je priča o jednom drugom balonu. Što je putovao tri dana, kilometre osmeha prešao, na krajnje odredište došao. U moje srce. Imam srce i u njemu balon na tufne. Ehm, da. Dobro, sad, nije da je usamljen baš. Tu je i jorgovan, znaš, i bubamare i tufne i oblici u oblacima i Mesec i lenja jutra i kafa i Sunce kroz roletne i balončići od sapunice i miris knjiga novih i starih i svakojaka druga zaljubljenstva! Nego, mislim se nešto… Imaju nešto zajedničko te bubamare i taj jorgovan i te tufne, čim mi toliko često skupa posećuju um. Ta neka nenametljivost i smernost, a opet neka krasna milost i živost! Ne znam, u mojoj glavi, oni se druže. Tufne sa bubamarama, bubamare sa jorgovanom, pa bubamare upoznaju svoje tufne sa jorgovanom i nastane jedna magičnost! Sigurna sam da zajedno sa zvezdama čajanku neku prave! (Momenat u kome odlazim da proverim ima li zvezda.) Da, čajanka je lepa reč. Nego, te tufne…

Nemam pojma odakle, znam samo da su se jednoga dana uselile u moj um. Nemaju nameru da kofere pakuju za nazad, rekla bih. Ponekad prošetaju do neke majice. Nekad na torbu stanu. Kišobran posete. Tu su i na gumenjacima i na kabanici i svesci i na marami, ponekad. No, ovo je priča o jednom balonu. Što je putovao tri dana. Odakle? S juga je došao. Negde, gde je toplo napolju. Ne treba ti jakna niti šal, kažu. Napolju su topli ljudi. Izađem ja, u sakou. Rešim da odrasla budem. Sako daje tu moć, jeste. Kad gle’, već iza ugla, neko me s „devojčice“ oslovi, pa se raspilavim, pa pređašnju rešenost u prvu vodu bacim, i budem devojčica. Opet. U sakou, devojčica. Al’ onda, devojčici hladno bude. Prešla se malo, prognozu slušajući. A odavno je obećala sebi da neće verovati baš svemu što kažu, nije da pogode baš uvek. Ide levo pa desno, napred pa iza, ona šeta u krug, dok njena pomalo nestašna kosa igra neku čudnu igru vetrom vođena. Hjo, misli se, šta joj bi da posluša onu „New now“ damu, ta je već rekla svoje odavno! Nasmeja se devojčica u sakou odjednom. Smeje se, a nije baš sigurna što se smeje. Neko joj u susret hita. I njoj, eto, toplo. Balon nosi taj neko. Crveni na bele tufne. „Niko sa balonom tužan ost’o nije“, misli ona dok ustreptalo končić sa balonom prihvata i čoveka sa balonom grli. Jer voli da grli, kada joj se grli. A ne da krije kako bi da grli. I taj čovek isto voli da se grli. I grle se oni tako, iako se videli pre toga nisu, niti misli filozofske delili, niti utiske o školi i imenima braće i sestara, niti o godinama, niti o simpatijama. O balonima samo. Na tufne! Jer, mile su nekako te tufne. Valjalo bi njima možda obojiti svet. A onda se neko mršti, pa neće da ga tufnama boji, nego možda prugama. Treći pak bojama čistim samo. Četvrti šare geometrijske, peti leopardske voli. A meni ipak dosta moj mali svet i u njemu tufne. I svi dobri, topli ljudi, što vole da se grle i smeju. Kao devojčica. Kao čovek sa balonom. Što tufnama obojiše jug.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: weheartit.com