Karta u pogrešnom pravcu

Karta je na stolu, pakla s njene desne strane i unutra jedna cigareta, a na radiju naša pesma.

Napetost u vazduhu je velika, a odluka koja god da bude – biće pogrešna.

A kroz one tvoje tanke prste

procurelo je i ono malo života u meni,

u kome se nadasve čudih toj tvojoj lepoti,

ne verujući da ona može biti stvarna.

A šta si zapravo ti?

Sem što si neprospavana noć na aerodromu, dok čekam poslednji let za Pariz.

Ili kafa u vagon restoranu, voza koji direktno vodi do Istre?

Možda si i ti potajno priželjkivala ovakav rasplet?

Bezbolan, tup, nepojmljiv…

Plaši me, što se više ničeg ne sećam.

Ni tvog smeha.

Ni očiju.

Ni kose.

A kamoli poljubaca.

Odavno već ne znam ukus tvojih usana.

Svela si se, mila, na sećanje.

A dani u ovom surovom Parizu prolaze,

ja kao i svaki neostvareni pesnik, zapravo

ludak i zgubidan, kako to slikovito vole da kažu,

ovde pišem i dalje o tebi.

Iako te se više ne sećam.

Jagodice na prstima su zaboravile crte i konture na tvom licu, usne se ne sećaju nabubrele kože, ni koža ovlaš poljubaca.

Ne dodiruješ mi se sa sećanjima.

Osećam to.

I plašim se, šta ako te konačno zauvek izgubim.

Koja je svrha toga, i zbog koga ću rano ujutru u panici čekirati kartu za Beograd i potražiti te.

Ili možda samo sećanje na tebe ne znam.

Karta je na stolu, pakla s njene desne strane i unutra jedna cigareta, a na radiju naša pesma.

Napetost u vazduhu je velika, a odluka koja god da bude – biće pogrešna.

Al’ ja tako već celi život.

Autor: Nemanja Tonić