10 nov Kao u lošem raspletu

Bio je utorak.  Otključala sam vrata i ušla u tih 48 kvadrata. Bacila sam ranac i kaput na “direktorsku fotelju”  i odvrnula sam džez. Uzela sam kanticu sladoleda i plastičnu kašiku. Potom sam legala na pod.

Naravoučenije: Ležim na podu “Baze Crna ovca”, davim se u sladoledu i slušam džez. Drugi dan na poslu.

Ne citiram nikog. Tako je. Stvarno.

Oduvek sam tako pravi posao zamišljala.

Zamišljeno se ostvarilo.

I evo, ležim.

I srećna sam.

Do pre mesec dana nisam imala na čemu da ležim. Imala sam sivo ispod noktiju od nekog građevinskog lepka. To sivo baš i nije htelo da napusti moje nokte.

Imala sam vašar u glavi sačinjen od zaostalih tekstova, sponzora koji ne odgovaraju, punu korpu veša i prljav stan.

Imala sam strah da ću razočarati donatore koji nam veruju. Pomišljala sam da sam nula lider. Da se gubim. Da nisam dovoljno dobra.

Imala sam bivšeg šefa i njegovu rečenicu da sam budala što dajem otkaz i što krećem sve opet iz nekog novog početka.

Najviše sam imala grižu savesti što ON leži u bolnici, dok se ja trudim da organizujem NJEGOVE ljude da rade, a sa svojim ljudima se svađam. Što ne mogu da mu pomognem. Ni njemu ni sebi.

Onda je opet pao zid. Tek tako. Jednostavno nije hteo da stoji. Jednostavno nije uvek lako.

Pomislila sam kako je vreme da i ja padnem. Da mi je možda najbolje da budem taj jadni zid.

Momenat pred pad, počeli su da dolaze ljudi. I da pomažu.  Kao u nekom lošem raspletu američke kinematografije.

Prestale su svađe. Ponovo smo se smejali.

Počele su da stižu poruke podrške.

Otišli smo u školu “Kosta Vujić” da sa klincima pripremamo “džem od želja” – teglice ispunjene porukama dece. Porukama koje naše buduće goste Baze treba da podsete zašto je odrastanje bljak i zašto uvek treba da ostanu deca.

Đuskaj na poslu.

Pokloni srce drugarici koju voliš.

Ispleti pletenicu.

Gledaj slike iz detinjstva.

Gledaj film. Napravi svoj film.

Zakaži sastanak sa samim sobom.

Napravili smo džem od želja. Taj džem nas je podsetio da smo pozaboravljali onu decu u sebi. Da smo zaboravili da se igramo.

Probudili smo se. Zaigrali smo se.

ON je izašao iz bolnice i popravio je zid. I sve ono što nije bilo u redu. I mene.

I sve sam mogla da podnesem.

I ništa mi nije bilo teško.

Jer je opet bio tu.

Na otvaranju Baze su skoro svi prijatelji bili tu. Divili su se. Donatori su bili srećni i zadovoljni zbog učinjenog. Mi smo se grlili i osetili smo se kao neki mnogo kul likovi koji rade dobru stvar. Kul likovi koji će to dobro prepričavati unucima.

Oni koji me nisu poznavali sad pričaju kako me znaju.

Moj bivši šef je rekao da je oduvek verovao da ću uspeti.

Pljušte ponude za kafu, za pomoć, za posao.

Uvidela sam ko su moji ljudi.

Uvidela sam i ko je ON.

Ležim na podu “Baze Crna ovca”, davim se u sladoledu i slušam džez. Drugi dan na poslu.

Nemam potrebu da citiram nikog.

Srećna sam.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com