05 sep KAKTUS

Pijačar obori pogled. Naučio je odavno da prema plemstvu valja biti ponizan. Plemići nisu voleli oštre i prodorne poglede, niti iskru u očima. Prokletstvo, pomisli, ovo ne sluti na dobro. Posmatrao je princa Relana i njegovu svitu i nije mu se dopalo to što vidi. Prinčeve oči zlurado su piljile krvave od pića i nespavanja.  Odelo mu je bilo izgužvano, verovatno od valjanja sa kakvom kurtizanom, a razbarušena i masna kosa nagoveštavala je da princ nije u svom najboljem izdanju.  Bio je poznat po svojoj prekoj naravi i pijačar se nadao da će se sve završiti sa psovkama i izrugivanjima, da mu neće išutirati i pobacati cveće.

Pijačar  pogleda kaktus koji je u malenoj saksiji nosio svuda sa sobom. Jutro je bilo hladno i maglovito, i brinuo se da li dobija dovoljno sunčeve svetlosti. Nežno mu je šaputao, odsutno  milujući rukom  njegove male bodljikave iglice.

Princ Relan je bio loše volje. Noćas je dva puta omanuo, što mu se nikad pre nije dogodilo. Da li od previše pića ili masne hrane… One proklete kučke sigurno će sve izbrbljati. Do podneva će celi grad znati da princ nije mogao…prokletstvo, šta ovaj seljačić radi ? Priča sa kaktusom?! ,,Rugaš mi se, je li?’’reče u sebi princ. ,,Misliš da sam toliko pijan, da neću primetiti?’’

Pijačara iz sanjarenja i šaputanja kaktusu prenu zvuk žuborenja vode. Na trenutak nije shvatio odakle dolazi. Otvorio je oči i lice mu poprimi užasan izraz. Princ se cerio idiotski, i mokrio pravo u njegovu saksiju sa omiljenim kaktusom.

Princ nije stigao da odreaguje kada je pijačareva ruka munjevito  sevnula prema njegovim preponama, i začulo se jedno otegnuto ,, Aaaaaaaannnghhhhh ’’ pre nego što se princ našao na kolenima, dok mu je užasan bol probadao muškost. Prinčeva pratnja se naglo rastreznila. Isukali su mačeve,  spremni da iseku bednika. ,, Ne!‘’- vrisnu princ. ,, Ostavite skota u životu. Sutra u  podne, kod  Dririjske Kapije- izazivam te na dvoboj kepeče. Hoću to zadovoljstvo da te iseckam na komade . ‘’ Princ teškom mukom ustade i šutnu nogom saksiju sa kaktusom. Pijačar zaurla od besa, ali nekim čudom kaktus se nije polomio. Princ nevoljno oseti prvi tračak poštovanja prema čoveku koji je životom branio svoju bednu imovinu. Pokaza pratnji da ga puste  a pijačaru dobaci : ,, Sutra… nemoj da te nema, inače ćeš završiti u Buvljoj rupi i ti i tvoj prokleti kaktus ’’.

Dvoboj je bio puka formalnost. Hladnokrvno ubistvo, bolje reći mučenje. Princ je bio mlad, u naponu snage, izvežban mačevalac.

Stari pijačar, u svom bednom kaputiću i iscepanim pantalonama, izazivao je podsmeh. Nenaviknut na mač, nevešto se branio, ne uspevajući da izbegne nijedan prinčev napad. Princ ga je  brzo posekao po desnoj ruci i levom kolenu. Sledila je leva ruka i desno koleno. Načinio mu je nekoliko rezova po grudima i rebrima. Polako ga je mučio, nanoseći mu sve veći bol.  Kada je ocenio da je dovoljno naplatio za udarac u muškost, oborio je pijačara na zemlju snažnim udarcem kojim mu je posekao noge iznad kolena.  Mač ispade iz drhtavih pijačarevih ruku.  Krv natopi grubu tkaninu isečenu na froncle.  Princ mu zari mač u utrobu, a zatim poseče i njegovu muškost. Pijačar uprkos velikom bolu koji je trpeo, nije vrištao, nije molio, ali njegove oči  su tražile milost. Neku dublju milost, nije to bio običan strah od nastupajuće smrti.  Princ se oseti nelagodno pod tim pogledom. Poželeo je da što brže okonča dvoboj.Pitao je bednika po ustaljenom običaju ima li neku želju, neku reč pre smrti.  ,,Molim Vas Visosti, smilujte se… u mom džepu kaputa… pročitajte… molim vas … kaktus, čuvajte mi kaktus…’’

Princ mu mačem probode srce. Trebalo je da oseća zadovoljstvo što je iskasapio maloumnika koji je nasrnuo na plemstvo, ali  osećao je samo umor i ravnodušnost. ,, Prokletstvo, šta mu bi da ode u smrt zbog prokletog kaktusa? ‘’

U nekom trenutku dosade, umora od beskrajnih orgijanja i dvorskih spletki, princ je počeo da čita mali džepni dnevnik iz pijačarevog kaputa. Na prvih nekoliko strana bili su crteži, što ugljenom kredom, što perom. Svi su predstavljali isto- predivnu devojku dugačke crne kose, nežnih crta lica koje je zračilo spokojem i lepotom.Njen setni osmeh izmamio je izraz divljenja na prinčevom licu. Tekst koji je pratio slike bio je isprekidan, jedva čitljiv, kao da ga je pisao neko neuračunljiv , ili jako nervozan.

 Mnogo mi je teško mila. Gledam te svaki dan, a ne mogu da  čujem tvoj glas, da vidim tvoje suze i radosti , da čujem tvoje sne… Da li ti je hladno ? Imaš li dovoljno sunčeve svetlosti ? Teško je podnositi ovakvu kaznu… najviše me plaše zime. Bojim se da ti…

Princ je čitao na preskok, tekst ga je uvlačio u neki mračni vrtlog.

Neka je proklet dan kada nisam hteo da progutam svoj ponos. Čarobnjaci su pogana sorta, a naročito Traganijan. Dijana, kćeri moja. Bila si najlepše dete u kraljevstvu. Da nisam odbio tog prokletog prosca, ovo se ne bi desilo. Avaj. Ponosni otac nije hteo da te da ćelavom, ružnom starcu-čarobnjaku. Skupo sam to platio. Strašno me je kaznio, kćeri moja. Pretvaranje u drugi oblik života je najviši stepen magije, i nema čini kojom se to može popraviti. Vidim te, znam da postojiš, upijaš sunčeve zrake i raduješ se njegovoj svetlosti. Tvom ocu i to je dovoljno. Ali mnogo me boli što ne mogu da ti čujem glas. Mnogo.

Ubrzo su se u palati desile značajne promene.

Prva vidljiva promena je bila glava čarobnjaka Traganijana nabodena na kolac, ostavljena tako da zuri sa bedema pozdravljajući posetioce svojim mrtvim očima.Pričalo se da su ga prinčevi ljudi zaskočili u snu, kada je moć čarobnjaka najslabija. Prestala su prinčeva opijanja, valjanja s kurvama, a postao je i popustljiviji prema sirotinji.

Ipak, najčudnija promena o kojoj je brujao ceo grad- ticala se kaktusa. Biljka je ubrzo posle dvoboja donesena u palatu. Dvorani nisu mogli da se načude pažnji i ljubavlju sa kojom je surovi princ gajio biljku. Nije se odvajao od nje, čak ni u prisustvu ambasadora, kraljeva i generala.

Dvorani i stanovnici grada bili su svedoci još jedne neočekivane promene.

Princ je zabranio održavanje dvoboja.

Autor: Boris Mišić

Fotografija: favim.com