10 dec Kako sam naučila da volim sebe

Nedelja je tek počela. Sat otkucava ponoć. To je jedan od onih starih satova što zaista otkucavaju. Jednom. Drugi put. Treći… U glavi maglovito, a noć je vedra nad Beogradom, što je čudno za ovo doba godine. Ležim na podu i gledam noćno nebo kroz prozor, naopačke, u zagrljaju nekog muškarca- barem voli da se ponaša kao muškarac. A dečak je. I dok smo sedeli u pivnici pre sat vremena, izgledao je kao dečak. I dok je pričao o svojim putovanjima po svetu, i o tome kako je započeo svoj prvi biznis sa svojih dvadeset, o idejama kojima će promeniti svet – bio je dečak. Čak i kad se okuražio da me poljubi, kroz taj oblak dima, u njegovom stanu, u srcu Beograda, u mraku, sa džezom u ušima – I tada je bio dečak. Samo voli da se pravi da je muškarac. Stoji mu, pomalo.

Iskradam mu se iz zagrljaja. I iz stana. Iz izgrade. Ulice. Možda me zaboravi do ujutru. Neću se ljutiti. Ipak sam ja ta koja je pobegla. Glavom bez obzira. Bez imalo obzira prema njemu. Kao što nisam imala obzira prema sebi i svojoj, već toliko puta slomljenoj, duši i ranjavanom telu, kad sam mu dozvolila da me ljubi i kupi hladnim malinama i džezom.

Nedelja je. Već je podne. Žmurim dok mi se vrela voda sliva niz leđa i grudi, niz ruke i butine. Gorim kožu da skinem tragove njegovih prstiju i usana i dim cigarete iz pora.

Želim novu kožu. Kao zmija, samo da presvučem ovu staru i ostavim je negde usput, da se stopi sa asfaltom beogradskih ulica. Neka mu taj deo mene, nek me pamti po ožiljcima i nezaraslim ranama.

Želim i novo srce, neko koje kuca skladno i mirno, pitomo kao srna. Neko koje ne preskače, bez aritmije, bez urezanih strahova, bez šavova posle lomljena.

Želim neke nove oči. Što nisu ispucale od plakanja i suve od duvanskog dima. Neke svetle, zelene kao planine ili plave kao more. Neke što se zavole na prvi pogled.

Želim novi jezik. Neki što ne pamti ukuse tuđih poljubaca, što nije isečen od lizanja koverti ljubavnih pisama, što ne zna gorak ukus cigarete i hmelja.

Sve mi je utrnulo – i lice i vilica i usne i jezik i prsti i srce. Krivim ga još uvek što me je slomio. Posle svih ovih meseci, i dalje ga krivim, mrzim, što me je slomio. Ponajviše ga krivim što ne osećam više, što mi je srce utrnulo. Kao da je još uvek pod anestezijom, posle te emotivne nesreće, kad se zakucalo u njegov zid. Krivim ga što tuđe usne ne znače ništa. Što odlazim i ostavljam ih nedorečene, vukući znake pitanja.

Cepkam se na sitne komade, kao konfete i rasipam po ulicama, po tuđim usnama, prstima i krevetima, po pivnicama i kafanama. Gaze me pod stolovima, betonu ulepljenom od pepela i piva, po čađavom trotoaru i izlizanim stepenicama autobusa. Baš se dajem, kao na meru, bez imalo mere. Odem ja, ali zaglavim im se negde pod prstima, iza ušiju, između vijuga, na trepavicama, u kosi. Smeškaju mi se, misle proći će me ovo ludilo, pa ću se vratiti. Istina, proći će me ludilo, ali neću se vratiti.

Nedelja je, još koji minut i otkucaće ponoć. Sedim sklupčana pod ćebetom, sa šoljom crnog čaja u jednoj i knjigom u drugoj ruci. Na stolu u kratkoj glinenoj vazi stoji mali buket cveća. Osvežava sobu svojim mirisom. Kupila sam ga danas na pijaci. Davno sebi nisam kupila cveće. Čitam o tome kako voleti sebe ne znači biti sebičan, već neuništiv, kako moram da odrešim taj haos u sebi i nađem sebe, da bi drugi mogli da me vide i vole. Ustajem sa kreveta i prilazim ogledalu. Lice mi je malo umorno i imam podočnjake od nespavanja i stojim nekako iskrivljeno od umora. Ali ponosna sam na tu ženu iz ogledala. Često mi se desi da se u prolazu okrenem za svojim odrazom i kažem „Bravo!“ uz jedan široki osmeh.

Zaboravila sam na to poslednjih meseci. Zaboravila sam koliko sam volela i bila zaljubljena u sebe. Zaboravila sam na svoje uspehe i smejanja. Zaboravila sam na svoje istetovirano telo i prstenje na prstima leve ruke. Zaboravila sam na svoje kukove i muziku uz koju vole da se njišu. Zaboravila sam na miris knjiga i svežih jutarnjih ruža. Zavezala sam sve to u jedan haos i pravdala zaboravljanje slomljenim srcem.

Lepa mi je ova koža ukrašena mladežima i tetovažama. Malo nege i malo kreme i biće bolje.

Lepo mi je ovo srce što ume da se zaljubi i voli. Malo muzike i knjiga i biće bolje.

Lepe su mi ove oči tamne kao letnje noći. Malo planina i snega, malo mora i sunca i biće bolje.

Lep mi je ovaj jezik što zna pet jezika i oblikuje reči voljenja. Malo vina i malo meda i biće bolje.

Autorka: Luna Lav

Fotografija: weheartit.com