09 jan Kako bi izgledalo tvojih dvanaest meseci sa mnom: Januar

Januara često putujem iz sebe,
jer se u meni nakote tako male kiše i velike suze
da se sve klizavo saplićem po obroncima slutnji.

Znaš … Januar me zbunjuje.
Tutne me u prazan kofer moje dnevne sobe,
spakuje mi šal, rukavice sa inicijalima
i Šobićev džemper za vinograd
i kaže mi, lutaj.

Tako žmurim besciljno.
Ti nikada ne primetiš da me danima već nema.
Ti nikada ne primetiš kako se delovi mene nikada neće vratiti.

Već mi jedno oko sniva u Dolini hiljadu dimova,
tamo gde se i vulkani lede.
Već jedna usna sedi mi od čekanja na rubu uzdaha.
Na ugibu tvojih ramena čuči.

Januar je film Vima Vendersa.
Samo što anđelima na ramenu đavoli počivaju.
Anđeli su najnesrećniji ljudi, a
nesrećni su ljudi najbolji prijatelji.
I januarski bih se pitala , mogu li grcavi anđeli preživeti lepotu čoveka?

Januar su sve moje staze i pomešano vreme.
Besplodno utkrivanje strahova
da proleće neće doći da ga pomilujem.
Da bagrem neće cvetati.
Da jorgovan neće trpeti razgovore o ljubavi pod mostovima.
Da će se obrisati sva srca koja ti ostavljam na poluzaleđenom staklu automobila.
Da će nestati sve molitve kojima te noću krišom pokrivam.
Da ću se udaviti u sebi.

Nesnosno bi bilo moje januarsko pevušenje dok perem sudove.
I nervirala bi te moja grom stidljivost.
Dok se presvlačim senke mog tela plesale bi po zidovima sobe,
a ja bih ti dala da samo njih dodiruješ.
Kada bi me pitao gde sam ti ostavila papuče,
ne bi razumeo moje, ostavila sam ih u ponoći, njoj je hladno ovog januara.
Ponekad, dok noću spavaš
odlazila bih do Kentaija pokušavajući da pobedim sve bitke u tebi. A ti bi mislio da sam jutrom hladna od loše cirkulacije koju druge devojke nemaju.

Jer ja u januaru vodim voštane borbe sa svim što jeste.
Stvarnost nikada ne ispuni naše dogovore.
Samo me navuče silom na svoje okove
i njome malo umrem.

I žalim januar.
To što gotovo svaki dan u njemu zna šta će biti.
Tu ne ostaje čari da grudva umesto Ljilje iz šestog dva pogodi nastavnika geografije.
Januar ne ostavlja vremena za greške.
Kao ni ljudi koji su greška sami po sebi.

Januara me jače zabole bledunjave mudrosti.
Naborani um.
Sve odsutnosti koje gostuju o praznike
I žilavost svega što sam mogla da budem u ovo vreme, a nisam ništa od toga.

Januar je moje, zašto mi klone srce,
zašto štucam malim slovima,
zašto gubim duboko zakopana ispod površine?

U januaru ja bih sa tobom jela iz velike drvene činije,
ubadala grožđe sa hlebom
i ostavila bih ti, umesto ključa, ispod treće saksije levo od vrata jedno sve što imam.

U januaru, ti bi možda skriveno voleo to što ti prepoznam korak i otvorim vrata pre nego što pokucaš.
To što bih ti se razlivala po telu.
Htela da zrimo zajedno.
To što bih priznala da se moja sudbina završava u tvom zagrljaju.

Kada bi me pitao zašto sam baš takva, pitajuća i apstraktna,
ja bih te ubeđivala da stalno ispadam iz nečije nestašne crvene kike.
Da sam zato stalno između pada i uspona.
Da sam uvek za nešto izmedju svih neodređenosti svemira.

Zašto ja da nemam ono što sam poželela?
Zašto da imam, to bih se pitala dok doručkujem očaj.

Vekovima u meni pravednost ubijaju neki januari.
Ja ih iznova vaskrsavam
boreći se za gladne golubove,
za sve one koji jedu sneg,
za plemenitiji mrak.
Za one koji samo odlaze na perone nadajući se da će i njima nekada neko doći.

I dok se tope pahulje na mojoj bradi
ja ti ne bih rekla, znaš, sve su prošlosti samo neuspele budućnosti, zato ja napuštam sebe.
Svi oreoli postaju omče kada se spuste niže. Zato ja plačem uz filmove Vima Vendersa koji su život, jer se bojim, udaviće me moji oreoli.
Ja neću kazati, ako si ceo samo kao deo neke celine, hoćeš li ikada biti potpun?
Jer …
Bila sam neka svoja.
Bilo je neko moje.
Prvu mene je dao Bog, ali ne znam koja sam sebi po redu i ko sam sebi uopšte ?
Zato napuštam sebe, u nadi da ću se pronaći u jednom nebontonskom, skakutavom
“ZDRAAAVO” kada te vidim u ulici punoj ljudi.

U januaru ti ne bih šapnula da je imendan važniji od rođendana. Ja sam se deset puta rodila otkako smo se upoznali, a nijednom nisam promenila svoje ime da bih uvek mogla da se tebi odazovem na njega. Samo, ti si zaboravio da se rodiš od svog poslednjeg umiranja. Ja zato ne napuštam tebe, čak i kada se izgubim.

Ja bih ti u januaru samo drsko rekla, izvini, moram da prekinem, treba da pomažem oko slave i da se pakujem, čujemo se kasnije. Kasnije, u februaru, kada dođem sa puta. Kasnije, u februaru, ako se ikada vratim.

Autorka: Jovana Bajagić

Fotografije: weheartit.com