05 dec Kako bi izgledalo tvojih dvanaest meseci sa mnom: Decembar

Decembra sam more koje se davi u svom bezmerju. Preda mnom su samo zamandaljene škure, zakržljala so i preduga sećanja na tvoje nevaspitane oči.

Znaš … Decembar me nikada ništa ne pita. Samo mi bane u tišine, saseče vrtlozima jave i šalje talase hladnih pitanja.

U decembru ja bih ipak ćutala o nekim upitnicima. Na primer …  Zašto piješ moja prostranstva? I … I ima li neki Bog kome se moliš za mene? Kojim se to daljinama klanjamo pa su naše daljine svoje udaljenosti zakačile na ramena?

Trebalo se razvesti od leta koje je unajmilo kolonije mrava  da te poseju po mojim stopalima pa tobom hodam. Sa tobom je uvek uzbrdo. U decembru od takvih leta ostaje samo nasukanost na lažna pamćenja.

Decembrom bih te gađala onim, šta misliš, zašto se ljudi spremaju za novoisti početak ? I kako to da opraštaju kada nisu prestali da sude? I zašto je *zašto* najveća slabost ?  Kako je to pesimizam najveći optimizam? Koliko to ima decembara ? I ,šta veliš, na koliko se jezika ljudi ljube u Berlinu?

U decembru isplivaju, tako, sva moja potonuća. Nenaučeno pravljenje doboš torte.  I sigurno bi te nerviralo što mešam Sombor i Smederevo. I što kada pročitam knjigu uopšte ne znam o čemu se u njoj radi, samo šta nakon nje ostaje.  Uvek je važnije šta ostaje. Dosadna, stalno bih ti pokazivala nove svetove. Prostranstva petka. I prskala te zenicama ptica.

Ne bi podneo moj decembarski miris na prvi dečji korak i vrećice sušene lavande. Niti napuklu donju usnu Izluđivalo bi te verovatno to što moja ljubav nema dane, pa bih zaboravila da sam te zavolela i zavolela bih te ponovo. Deset puta samo u decembru.

U decembru ja satima mogu da ti pričam zašto baš vozovi. I kako bih volela da bosi idemo u Askum. Priznala bih ti da bih ponovo prepešačila zbog tebe celu jednu tugu prosjaka. Oslonjena na tebe satima bih zurila u labudove dok nam ne pomodre vrhovi noseva.

Ja bih se u decembru duboko zakopala i skrila u tvoje pore da me ne otmu snegovi i odnesu među svoje. Spletkarila bih sa tvojim dlanovima. A kada zaspiš pokrivala bih te sitnicama i čitave bih noći plesala prstima po tvom levom obrazu. Išibala bih sve demone  čije ti zluradosti kidaju nepca. I lizala bih ti suze.

U decembru ja bih uzalud pokušavala da ti objasnim  da sva rešenja sveta imaju svojih problema i da sam čula jednom smrt i život kako se svađaju, jer me nijedno neće. Tako prognana iz neke davne sebe pisala bih ti ljubavne poruke na poleđini bioskopskih karata.

Hej, jesu li tvoje ruke moja čamovina, reci mi da znam? Je l’ znaš ti da ima ljudi koji kad je kiša kod kuće novce broje? Hoćeš da budeš moje ogledalo za sunce, reci mi da znam?

Stalno bih bila ja, to bi bilo nepodnošljivo. Decembar, to je moje, ja nigde ne stanujem. Decembar je moja večita osetljivost na mir. Bazanje u zoru po priobalju. Decembar, život u nekim zemljama koje više ne postoje i velika bubuljica na čelu koju pokrivam šiškama.

Decembru volim da prkosim sa pet kugli sladoleda i hladnim sokom od bresaka. I u inat ga volim više od oktobra, jer oktobar ne ispunjava svoja obećanja.

U decembru ja bih te videla kako krišom presvlačiš jastuk mojom spavaćicom i frkćeš sebi u bradu kada vidiš da sam ti zgužvala novine Ili nisam zatvorila fioku do kraja.

I smejao bi se tome što me, nakon što napravim špagu, noge bole još tri dana. I tome kako sam smešno privlačna sa zamagljenim naočarima i rukama punim knjiga.

U decembru sam od onih koji prosipaju kafu na novi heklani stolnjak tvoje majke. Od onih koji se ogole, pa se postide. Koji bi ti krali hranu iz tanjira. Čija krila guše.

U decembru ja bih te terala da osnujemo ministrarstvo želja  i održimo prvu konferenciju o šapatima.

Kada bi me polio realnošću ja bih uzvratila da ne znam šta tačno kaže drugi zakon termodinamike, ali znam da je energija kada me poljubiš, a kada ja uzvratim tebi to je drugi Njutnov zakon. Možda i nije.

Izvini, ja ne poznajem stvarnost, ali pravim lepuškaste, bucmaste krofne. A fizika ne može da se pospe prah šećerom, štipka i pojede.  I kada se nađemo u istom razgovoru, ja neću da kažem, znaš, mislim da i iz kamena može poteći.  I, znaš, žao mi je što ljudi koji lepo umeju voleti uporno to ne čine.

Neću ti kazati da se vekovima pitam, hoće li baš ova decembarska usamljenost biti poslednja čovečanstvu.

Ja sam od onih u koje se ljudi zapletu i zapetljaju. Samo razbacane suštine u meni čuče i ne umem ih povezati. I boli me što sam nestajuća u tvojim ponorima.

Poslednjih sam meseci umorna. Tako umorna. Poslednji su meseci čitave godine. I ćutala bih o tome da bih želela samo jedno popodne da zaspim na tvom krilu.  Ja bih te samo neodređeno pogledala i pitala što i očekuješ: „gde ćeš za Novu godinu?“, dok kraj nas protiču neki hrabri ljudi.

Autorka: Jovana Bajagić

Fotografije: tumblr.com