09 okt Kada napišem pesmu

Potrudi se da ne budeš

U blizini

Ne odgovaram za sebe

Mogu biti ljut

Mogu biti i potencijalni ubica

Vidiš li me zamišljenog

I samo fizički prisutnog

Ostavi me tu gde sam

verovatno me opsedaju reči.

Kada pišem pesmu

Bolje da ne čujem ni glasa

Čudio bih se što je iko budan

U ovo doba

kada je san jedini izbor

Ako neko već mora da bude tu

Neka ćuti

Potreban mi je mir

Zato ih obično i sastavljam

Kada svi spavaju.

Dok pišem pesmu

Primetićeš kako postajem bled

Ali ne brini se

Potrebno je dosta krvi

Da bi se napisalo bilo šta

Sve ostalo je čista laž

Veštačkog porekla.

Kada pišem pesmu

Potrebno mi je jako malo svetla

I gomila mraka u sobi

Da bih se osetio

Kao na prirodnom staništu

Svoje unutrašnjosti.

Kada pišem pesmu

I kada u trenutku zastanem

Uz dubok uzdah

I boja počne

da se vraća na lice

znači da sam ponovo postao

obično ljudsko biće

Koje zaslužuje malo sna.

Autor: Stefan Kirilov

Fotografija: tumblr.com