18 maj Kada dvoje (p)ostane jedno  

(Izgubi Tebe da bi Sebe dobio)

– Možeš li da veruješ da je gotovo? Po prvi put izlazim iz ovog mračnog hola bez onog halucinantnog osećaja da su moji koraci vezani okovima. Slobodna sam! Sloboooodna!

Zagrlila sam Lanu, vodeći računa da mi pokloni ne ispadnu iz ruku i lako preskočila prag zgrade fakulteta kao da ću time zakoračiti pravo u čudesnu zemlju Oz, u kojoj će me iza prvog ćoška sačekati čarobnjak da mi ispuni sve želje. Sele smo u obližnji restoran da proslavimo. Na tom istom mestu, nekoliko meseci ranije, Lana mi je iznosila svoj novi koncept promene.  Slušala sam je i ,u nekim trenucima, činilo mi se da prestajem da dišem. Pažnja i strpljenje nisu mi svojstveni,ali iz nje je tog poslepodneva zračilo nešto što mi je bilo neobjašnjivo… Sve se promenilo! I držanje, i osmeh, i gestikulacija, i način na koji bi povremeno lako zabacivala kosu na jednu stranu. Govorila je o poverenju koje treba pružiti procesu života, samouvereno, kao da drži konce marioneta-budućih situacija u svojim rukama. Divila sam se njenoj veštini. Meni se činilo da sedim u zadnjem redu i posmatram iz svog mraka kako drugi povlače i mrse moje niti. Želela sam da poverujem u njene reči. Da pomoću njih, kao pomoću magijske formule, smognem snage da ustanem sa svog sedišta i polako se popnem na drvenu pozornicu. Uzalud! Od sedenja moja stopala su utrnula.  Čekala sam umorena bolom. Sakrivena u tvrđavi od knjiga, svom skrovištu.  Zidovi su rasli i zaklonili mi pogled do vrta. Ostao je tamo nege iza, zarastao u korov. U filmu ,,Tajna” jedna je od govornica rekla kako je, shvativši da je odustajanje naš izbor, rešila da ne odustane. U mozaiku tvđave ostao je žrtvovan deo mene. Ako bih srušila zidove, zauvek bi nestao u prašini. Zatvarala sam oči i strpljivo klasifikovala pročitane sadržaje. U bledunjava jutra odlazila na ispit i vraćala se u gladne večeri, izmorena celodnevnim čekanjem, bez ocene u indeksu. I taj krug se vrteo iznova i iznova. Izazivao mi vrtoglavicu. Činilo mi se da moje telo počinje da se uvećava kao u zemlji čuda i da mi skrovište postaje pretesno.  Slojevi prašine prekrili su zidove tvrđave i počeli da me guše. Očistivši je, videla sam zaboravljeni naslov. Kao hijeroglifi, predamnom su se otkrivale  reči čije sam smisao zaboravila, onako kako zaboravljamo smisao svakodnevnih pozdravnih formi pretvarajući ih u fraze. Reči kakve su nada u ostvarenje snova, svest  o postojanju  više puteva koji nas mogu odvesti ka cilju, čak i kada ih ne vidimo jer se nalazimo dubko u šumi, vera u postojanje višeg plana koji određuje smisao našeg putovanja. Osetila sam žudnju za svetlošću, rasklonila knjige, zaboravila na žrtvovani deo sebe i počela da obrađujem svoj vrt. Zasadila sam novo cveće i čekala da se pojave latice. Sa prvim pupoljcima, u moj indeks upisana je desetka. I još jedna. Oslobodila sam se mračnih prostranstava. Proslavljajući deset godina od punoletstva, proglasila sam nastanak Novog Ja koje će se lišiti nesvesne pobude za samomaltretiranjem. Slavila sam svoje osmehe, vraćanje sebe detetu i povratak deteta u meni. U svoj svet unela sam nove boje. Trijumfovala sam sa diplomom u ruci, ružičasto obojenim zidovima, novim mirisima da začine nove misli i stvore atmosferu za melodije reči sa  ogledala. I tako, dok sam bezbrižno pevušila svoju: ,,Srećna sam i voljena” afirmaciju, On se pripremao da ode od mene.  Kažu da odlaske naslutimo. Ništa nisam predosetila. Možda sam bila omamljena vlastitim maštarijama. Do danas nisam uspela da otkrijem koja je reč sinonim za odlazak. U mislima sam uzalud nastojala da dekodiram  one kojih sam se sećala da je izgovorio. U kom su deliću vremena postale prazne smislom?  Ne, nisam osetila! Ni tog jutra kada sam se, naslonivši se na njegove grudi, opirala od jave, tragajući pogledom za njegovim licem, kao dragocenošću prokrijumčarenom iz sveta sna. Buđenje je bilo…pad. Nismo više ležali u postelji sigurnosti.

Nisam mogla da oprostim. Suviše iznenadne tuge i ogromnog besa. Dom koji sam gradila i čuvala po najvećim olujama srušio se u trenu u topli letnji dan bez povetarca i oblaka. Zar sada, kada je nastupilo vreme vladavine svetlosti? Lana je govorila nešto o kontrastu, o načinu na koji kosmos preispituje naša uverenja, ali za mene njene reči nisu više imale nekadašnju snagu. Ne postoji čarobna formula objašnjenja koja će ugušiti bol. Svaka je novi udarac za ego koji vrišti. Tu negde, u njegovoj neposrednoj blizini, sakriveno je i dvadeset nekoliko grama čovekovog središta, od kojeg se, tako majušnog, traži da bude veliko u svom postojanju za druge. Da se kida do svog poslednjeg komadića dok ih sve ne nahrani, da siti odu u svet, tragajući za novom poslasticom koja će začiniti gozbu. Ego i duša. Mrzela sam hram u kojem su se nalazili. Telo je izgledalo kao da mu se ništa ne dešava. Da je prošarano ožiljcima, niko ne bi pitao da li me i koliko boli. Isprva su se u skrivenim negdinama ili nigdinima izgubile reči. Utihnula sam. Vegetirala sam u predugim ćutanjima. Ronila sam po novootkrivenim dubinama tišine nadajući se da  tamo negde, potonuli kao brodovi, leže odgovori. Nisam ih pronalazila. Umesto njih, sudarala sam se sa samoosuđivanjem koje bi me grizlo. U strahu da je bol jedino što je beskrajno, poželela sam da ostanem u mračnim neistraženim prostorima. Recepti za savršeni život nisu se mogli čitati sa iskrivljenog ogledala. U mom odrazu osmeh nije postojao ni kao maska. Kako poverovati u magijsku radnju čiji je proizvod samoća? Sa police su me posmatrale knjige u kojima se propagira vesela filozofija ,,osmeha, uprkos“. Činilo mi se da mi se rugaju. Poželela sam da ih se otrasim. Nepoznata zaštitnička snaga me je na tom putu zaustavila. Ne znam da li je ona bila negde duboko u meni ili mi je središte kosmosa darivalo onda kada je moja potreba za njom bila najveća. Kao da sam ponovo čula reči zaboravljene molitve i prisetila se da nikad ne smem pitati zašto nebo ćuti. Vratila mi se svest da ako odgovor nije ispisan na stranicama trenutka, sata, dana ne znači da je izgubljen u maglama besmisla. Sa odlaskom snegova, počela sam da se budim. Odsekla sam svoju dugu kosu, osetivši da me guši, obavija i vuče ka zemlji kao puzavica. Više nisam strahovala od zveketa makaza. Nakon preživljenih većih rezova, ovaj mi se činio ništavnim. Sa loknama na podu nisu zgažena ostala sećanja, niti su se prestala nizati pitanja bez odgovora, ali, u nedorečenosti u kojoj sam ostala, počelo je, sa prvim zvezdama maslačka, u meni da raste jedno novo saznanje. Tragajući za otiscima njegovih koraka, u želji da otkrijem zašto su tako naglo promenili smer, shvatila sam, na prepad, da ih ne pronalazim, jer on nije otišao samo od mene, već je i od sebe nepovratno odlutao. Tuđi putevi kojima je krenuo prerasli su u bespuća na kojima su mu se tragovi otopili sa snegom. Ako nastavim za njim, mogla bih i ja da zalutam u postojanje bez postojanja, da se i sama zagubim. Koliki god napor uložili da  se suprostavimo spletkama života osmehom, ako je naš saputnik neko ko se ne smeje sa nama, naš će se osmeh iskriviti u grimasu. Usamljenost je teška boljka, ali živeti ostvarujući tuđe želje i sanjajući tuđe snove je neizlečiva. Ja sam bila njegovo podsećanje na ono što on ustvari jeste, na ono od čega se trudio da pobegne, verujući da će, na taj način dostići nekog zamišljenog, idealnog sebe. I gde smo sad? Nema nas! Ima mene i negde ima njega. Ili nigde, budući da je od negde krenuo, a ne može se vratiti na polazište. Jer krug je iluziija. Savršena forma koja u prirodi ne postoji. Ja sam ovde gde treba da budem. U ogledalu jasno vidim svoj odraz. Lice mi uokviruju nove lokne spremne za novi rez. Želim da se osećam nesputano. Postoje neka mesta na koja izbegavam da odem i pesme koje se još uvek ne usuđujem da poslušam. Sve su to sinonimi za nostalgiju. Uprkos tome, u ogledalu vidim osmeh, isprva jedva primetan, a onda onaj od kojeg sve zveči u danima koji dolaze. Osmeh koji ne moram stišavati jer bi se nekom mogao učiniti preglasan. Moje brige nisu više pomnožene sa dva. Dobro, nisu ni želje, ali se bar ne moram stideti zbog njih. Još uvek mi nedostaje da se u nedeljna popodneva, lenjstvujući uz gomilu filmova, raspekmezarim u njegovom zagrljaju. Ali, tako plaču devojčice, a ja sam odrasla. Vratila sam se iz zemlje Petra Pana, jer izvan nje postoji čitav jedan svet satkan od mnoštva svetova. Pun je opasnosti, ali istovremeno divan za one koji se ne boje da mu se prepuste. Ja slobodno letim jer krila  služe za let i onda kad su slaba,ranjena, naizgled teško pokretljiva. Nisam vezana niti u vezi i tako treba. Bar u ovom trenutku.

Autorka: Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Kada dvoje (p)ostane jedno“ izdvojena je na konkursu „Promena“).