Kada dođeš u bilo koji grad

 

“…Ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi…”

(Matija Bećković)

 

Miris jeftinog duvana i kiše. Sudaraju mi se pogledi sa nekim nepoznatim ljudima, sve dok ne usledi moje staro stepenište, onaj ispisan zid, oronuli sandučići za poštu, dobro poznati zvuk zvona i majka koja me dočekuje sve ove godine. Kada odete na studije u neki drugi grad, pa se vratite kući za praznike, nekako vas prožima melaholija. Kao da više ne znate gde pripadate. U Kruševcu sam Beograđanka. U Beogradu Kruševljanka. U sopstvenom domu se osećam kao bliski gost. Sve je tu, kao da je vreme stalo. Moja soba. Moj sto. Stari kompjuter koji je prešao u vlasništvo majke, koja kao sumanuta istražuje nove recepte na internetu. Moj orman sa garderobom koju sam nosila pre deset godina. Moj krevet, taj najudobniji krevet. Shvatila sam njegovu udobnost tek kad sam promenila blizu deset kreveta u iznajmljenim stanovima prestonice. Opije te čist vazduh, miris Bohora i onda zaspiš. Ujutru obiđeš neke tebi drage delove grada. Aktiviraš uspomene. I krene pucketavi film da se odmotava- tamo sam se prvi put poljubila, na onom ćošku sam se pobila zbog frajera, u onoj tamo radnji sam prvi put pala u nesvest, a u onoj zgradi pored je pala i moja nevinost. Onda saspem u sebe jednu vrelu kafu od 70 dinara. Pre toga čekam jedno petnaest minuta da mi je donesu, jer u malim gradovima niko ne žuri. A i gde bi?

torbe-provincijalka-odlazak-blacksheep.rs

Onda padne stoti pljusak tog dana. Prvo pošizim, a onda se setim da mi nekada nije smetala ta kiša kada su me grlili veliki momci. Hodali smo po pljusku, onako lagano, nogu pred nogu i nismo imali pojma gde ćemo stići. Neka imena sam zaboravila (starim ili šta već). Neka imena ne postoje ni na facebook-u, ni na tviteru, ni na googlu.  Neka samo povremeno blesnu u mraku i brzo se povuku u zaborav. Neki brojevi telefona su odavno promenjeni, iako su ostali zapisani u starom imeniku. Ipak, srećna sam jer postoji mnogo brojeva koje znam napamet.

Sa svakim novim povratkom i odlaskom, shvatim da postoje gradovi u kojima vreme stoji. Menjaju se bore na maminom licu, deki svaki put treba sve više vremena da ustane iz kreveta. Nanin osmeh i zagrljaj su isti. Ista je i Borovo radnja na ćošku. I puslica u poslastičarnici. I pogled sa Bagdale. Menjaju se moje drugarice koje odavno imaju po dvoje, troje dece. Obično me komšiluk izveštava o tim “proširenjima i novinama”. Uvek im kroz osmeh dobacim: “Eto, mene niko neće. Ja nemam ni mačku.” Granice su oduvek bile stvar ljudskog uma. Menjaju se stomaci nekadašnjih frajera, nekako su sve veći i veći. Menjaju se radnice u marketu preko puta. Ali grad ostaje isti. Jedino ti nisi isti… Jedino ti odlaziš i vraćaš se i svaki put stisneš zube i udahneš duboko kad vidiš majku na stanici kako se trudi da se smeje, a u stvari plače i stavlja tamne naočare dok te ispraća. Takva je valjda priča svih onih koji nisu ni ovde ni tamo. I koji su zavoleli Beograd.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com

Nema komentara

Ostavi komentar