02 okt Kad spavaš kraj onog kog voliš

Kože se dodirnu kao mekana platna. Prsti postanu žičani instrumenti. Muzike ima i tamo gde je najtiša tišina. Sve je ispravno. I tamo gde su krive krivine. (Kad se telo nagne i savije u luk u kuku).

Pregibi postaju autoput po kome se niko ne vozi. Jer ta skupina kostiju, kože i mesa, taj čovek kog voliš, leži pored i – spava.

Disanje je ujednačeno. Udaranje srca ritmično. (Kad bi neko tražio poređenje našao bi ga u satovima koji cakću besprekorno i jasno.) Ali kad ležiš pored onog kog voliš, ne mariš za poređenja. Osećaš samo topli dah na obrazu. Zbog tog daha se seliš na neku morsku obalu, na neku murnu plažu, na neko mesto gde ste sami. (Kao, na primer, u svom krevetu).

Kad spavaš kraj onog kog voliš, sanjaš i lepe i košmarne snove. Ali prvi put nije važno šta sanjaš, jer se budiš – kraj njega. Zamišljaš njegove misli, izmišljaš šta sanja kad se namršti i kad mu zaigra osmeh u desnom uglu usana. Kad se otmeš od sna, sve što želiš jeste da dodirneš te usne. Prstima. Usnama. Sobom.

Ali ga ne dodiruješ. Dozvoljavaš mu da spava dok ti lutaš pogledom po njegovim mladežima, po kosi i snovima. Jer se i to može. Iscrtavanje neke buduće stvarnosti, one u kojoj jašete kamile u pustinji i okružuju vas samo pesak, sunce i ljubav.  Ili ste na nekom ogromnom brodu, okovani ledom i belinom Severnog pola.

Svuda odeš sa čovekom kog voliš dok kraj njega ležiš. Dok kraj njega spavaš. Snovi se upletu u neku zajedničku mrežu da se ne zamrse. Samo miruješ. Samo jesi. Samo voliš.

A on pojma nema. Jer kraj tebe spava.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com