13 nov Kad pošašave nedostajanja moja

Noćas vazduhom mrzlim podrhtavaju žice,

Za mnom se klati pesma;

Od duše, na jek glasa, otkinuće
Suzu nikad stalu, ponovo palu,
Posred ulice.
I pošašaviće nedostajanja moja!
U mraku, na čošku,
Više niko ih ne čeka
A požuriće, poludela, da zagrle
Svime što u meni
Ostalo je od čoveka
Posle ljubavi, posle čekanja.
Noćas vazduhom govorim,
Suvo mi je grlo,
Odviklo od reči;
Ćutala o svemu ti jesam
Jer mislio si da bolje znaš
Što mogu ti o sebi reći.
Noćas prštim,
Noćas se cepam,
Pucam,
I jaučem…
Za mnom propali muzičari

Krvave pesme cvile
A ja bih da popijem,
Da isisam vreme,
U kojem se čude
Što katkad te još spomenem;
I tad pošašave nedostajanja moja,
Vrisnem te na jeziku nemoći,
Pošuntave i starost
I artritis
I glavobolja,
Mogu do tebe preći
Alave rascepine,
Stotinu vinjaka;
Sve do tebe sam pastuv…
Al’ pošašave nedostajanja moja
I ponovo u noći zadrhti mi glas
Sve do tebe ga pustam
Od tebe gonjeni sam pas;
I ja bih da te grlim,
Ponovo poljubim,
Kad kao ker zacvilim
Ti još se svemu čudiš

Ćutanjem.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com