27 nov Kad ne spavaš kraj onog kog voliš

San nema isti ukus. Glavu sakriješ pod pazuh i jastuk i brojiš: zvezde, dane, noći – sve ono što ćeš dočekati bez njega.

Kad ne spavaš kraj onog kog voliš, noć ima posebnu gorčinu. Mrak je gušći i pun izmišljenih priča koje ti ne prijaju.

Postoje oni dani u godini kad je dovoljno da vam se dotaknu prsti i da pomahnitali kosmos stane. Kosmos i sva ovozemaljska nametnuta životna pravila. Tad ste pametni, pa slušate melodiju dodira. I ćutite u tom miru. Sećanje na taj mir pomaže da preguraš noć bez zagrljaja.

Kad ne spavaš kraj onog kog voliš, samelje te briga da on i ne zna koliko ti je teško. Samelje te strah da baš zna koliko jeste. Pa se praviš da ti je lako. Da spavaš.

A ne spavaš.

Nesanica se najlakše uvuče u posteljine usamljenih. Tamo najviše ima mesta.

Kad ne spavaš kraj onog kog voliš, noć se pretvori u peron na koji vozovi ne stižu. Glava se napuni besmislenim klišeima o peronima i vozovima. Praviš se da si iznad toga. A zapravo samo čekaš to jutro. Da dan počne. Da ga sretneš. Onog kog voliš.

Kad ne spavaš kraj onog kog voliš, razmišljaš o svim objektivnim razlozima što je to tako. Subjektivno se nijedan ne nameće kao pravi, kao dovoljan. Dođe ti da obučeš kaput preko pidžame i pretrčiš pola grada do njegovih vrata. (Al’ nekad su ta vrata u drugom gradu i drugom svetu, pa ipak ne izlaziš iz sobe).

Kad ne spavaš kraj onog kog voliš, možeš samo o tome da misliš – kako je najveća životna magija kad jedno kraj drugog zaspite. Tako se i uspavaš – grleći jastuk i san o dve glave na njemu.

P.S. Žmu, da ti kažem. Ljudi ne veruju u ljubav koja može da pomiri svetove. Meni je kraj tebe dovoljno jasno da ovakva ljubav može pomiriti naša dva sveta kad se raziđu. Čak i kad ne spavamo jedno kraj drugog.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija:pinterest.com