20 sep K.K. 51

Četvrtina stoleća stala je u tri kofera i dve kutije. Ima polica za sve stvari koja sam prenela u najmanjem autu na svetu. “Jaja ne stavljati u vrata od frižidera” iako ima napravljeno mesto za njih. Imam tri čaše. Perem samo vinsku. I sve knjige koje stoje redosledom kojim bi trebalo da budu čitane. Jednom. Ima svetla. Dva dinara stoje pored police za cipele od kada sam dosla.

Sve je ponovo prazno. I jednako bezlično kao kada sam došla. Opet imam mnogo mesta za đuskanje, pa ipak noćas mi se ne da. Ovaj stan nije moj. I ni ja, u njemu, nisam svoja. A od prvog koraka, borila sam se da ne budem više ni tvoja. Noćas, eto, čini se da nisam prešla ovaj nivo igrice. A ne umem ni da se vratim…

Ovo je pismo, znaš. Nadam se da još neko piše pisma na ovom svetu, inače je ovo jedno tužno mesto za umreti. Ne sećam se kada sam se poslednji put otkotrljala na drugi kraj kreveta. Zato sam upamtila svako sazvežđe mrtvih komaraca na ovom plafonu. Znam kako je najudobnije sedeti ispod stola. Znam koliko dugo možes da dremaš u kadi dok ti ne postane loše. Znam na koliko sve načina možeš da setaš ovom sobom, i da nikada ne poželiš da odeš u drugu.

Ne želim da me tražiš, ali mi užasno smeta što to ne radiš. Odlučio si da budeš nezadovoljan. A možeš da budeš šta želiš na ovom svetu. Ipak, neobjašnjivo sam volela tvoju sjebanost. Niko to ne može da nosi bolje. I jebeno mi nedostaješ, samo što više ne znam zašto. Ne mogu da priuštim sebi da budem sjebana, znaš. Ljubav mi je važna svakog dana. I već se plašim.

Magične reči – plus quam perfectum… Jer na kraju dana, ja sam samo devojka koja piše pisma. Mala, bela, devojka koja je umela da te nasmeje. I želi to i da ostane.

Ovaj stan mi sluzi samo da budem tuzna u njemu. A ja ne smem to.

Autorka: Aleksandra Đorđević

Fotografija: Aleksandra Đorđević