Jutro

31. јануара 2019.

Nemam nekog iskustva sa pametnim pitanjima. Još manje sa odgovorima. Ponekad razumem ljude koji jebu plastične lutke. Ispuste vazduh, spakuju je pod krevet, i legnu da spavaju. Moja plastična lutka za večeras je očito pročitala previše modnih blogova i zapratila neke meni užasne ljude preko društvenih mreža koji su u njenoj glavi napravili pometnju. Možemo se voleti na hiljadu načina. Ali te mogu ubiti samo jednom. Ili ti mene. Zavisi ko prvi potegne. Oružje ili reči.

„Veruješ li u ljubav?“ – pitala me je, a meni se želudac načet posnim slavama još više upleo.

Zašto? Zašto se ovo meni događa? Zašto ne postavi neko normalno pitanje tipa – Imaš li neku lovu na zajam? – pa da se posvađamo kao normalni ljudi i završimo. Verujem da se neke stvari ne mogu naučiti. Da pevaš, slikaš, pišeš. Moraš da se rodiš sa tim. Možda to nikada ne iskoči iz tebe, izađe napolje, što samo znači da nije pravo vreme za to. Verujem u ljude koji su napisali neke dobre knjige. I u one koji ti pogledom kažu da će sve biti ok. Verujem da je najbolji odgovor na pitanje zašto – zato. Verujem da kada ljudima daš izbor oni sve sjebu. Verujem da otac i sin narkomani iz mog komšiluka svako veče sreću svetog duha koji im oprašta dugove. Verujem i u ćutanje. Okrećem se na bok i pokušavam da zaspim. Umesto ovaca brojim ključeve, otirače za noge, i plastične lutke umotane u šarene ćebiće. Verujem, da će jutro promeniti sve…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com