14 sep Jovana: “Pesma raste tako što se ti smanjiš”

Jovana  je pravnica i pesnikinja. Osmeh i osećajnost. Stih koji te ošamari.

Voli da razgovara sa decom oko sebe. Ne prestaje da priča sa onim detetom u sebi.

Peva u Akademskom i Ženskom horu SKC-a, a osnivačica je i vokalne grupe “Niške devojke”.

Ove nedelje je naša crna ovčica. Uživajte!

Ko si ti kad legneš i probudiš se?

Kada legnem ono sam što bih želela da budem ujutru čim se probudim. Kada ustanem, uglavnom sam sve ono što što ću tog dana od sebe upoznati i ništa od onog sinoć. Zapravo, kada legnem ne znam ko sam, kada se probudim znam još manje.

Kako raste pesma?

Pesma raste tako što je pustiš da sama pređe ulicu bez da je držiš za ruku. Da je uhvati devojčica u parku, mladić koji će je recitovati ne bi li izmamio poljubac. Da je ne voli neki sedmak na času srpskog. Da je poprskaju kritikom. Da dođe u priliku da bude silovana i izbori se sopstvenom jačinom. Pesma raste tako što se ti smanjiš.

A kako je izgledao dan kad si napisala svoju prvu pesmu?

Uh … Valjda je izgledao mlađe i bezbrižnije. Prolećno. Sećam se da je pesma bila otkucana na pisaćoj mašini na žutom papiru, za školski pano. Tada sam želela da budem nešto drugo, možda tako nastaju pesme za pano. Želiš da budeš nešto drugo, napišeš pesmu i tek si tada svoj.

Kroz koje lavirinte se provlačiš, da bi uplovila ponovo u detinjstvo?

Ako moraš da se provučeš čak kroz lavirint da bi došao do detinjstva, na pogrešnom si putu. Provlačim se samo kroz bojišta kada treba da na kratko posetim svet odraslih. Do nekih neprobojnosti koje današnji svet nosi, pa se brzo pokunjena od strane silne depresije svakojakih umova vratim među decu. Što više razmišljamo o povratku u sebe i svoje rešivosti, dalje smo od prohodnih puteva do nas samih. Tako da gledam da što više vremena provodim sa najčistijim delom sebe,da zajedno putujemo. Nema tu, u stvari, mnogo mudrovanja i filozofije. Sve što sam naučila o relaciji mali – veliki i ponovna želja za detinjstvom je – Mali si i prljave su ti ruke od zemlje. Veliki si i prljava je zemlja od tvojih ruku.

Imaš taj magični osmeh, igraš se sa rečima, pevaš, ne misliš zlo i uz sve to stigneš da napraviš palačinke. U kojim momentima postavljaš 785 km dugačku bodljikavu žicu?

Kada život počne grubo da se šali. I kada se ljudi grubo ne šale. Suštinski, bodljikavu žicu treba koristiti za golicanje slabosti drugog čoveka, dok ne zasuzi iskonskim, ne za probadanje.

Koliko ti letenje po internetima daje, a koliko oduzima?

Mnogo mi oduzima. Iskreno, trenutno se ne mogu setiti stvari koju mi je doneo da je suštinski važna. Možda pesnička grupa Poeziranje, preko koje sam prvi put spoznala poetski svet interneta. Preporučujem je najtoplije vašim čitaocima. Poezija je uska forma širokosti. I ne treba je se plašiti. Ne treba strahovati od toga gde će te odvesti ako se potrudiš. Čitaoci su umorni, oni bi nešto jednoslojno. Nešto da ne moraju. Nešto da mogu brzo. Nešto mekano. Pisci im, čini mi se, popuštaju, ali . . . Pesnici, po cenu omraženosti, ne. I verujte mi, mnogi od pesnika grupe Poeziranje spasiće pojedine nivoe stvarnosti.

Da li je internet život, preživljavanje, bolest modernog doba ili našminkana fotografija onoga što bismo želeli da budemo?

Kako kojim danom u nedelji. Mislim da je u osnovi svaka naša slabost produkt straha i želje da budemo voljeni. Na internet isplivavaju sve naše tame, propustimo ih kroz filter i obasjamo se. To je naša uteha na kraju dana. Naš zagrljaj. Naše „nemoj da plačeš, i ti nešto vrediš“. Poljubac. Naše „volim te, vidi kako si lepa na slici, divno si ovo napisao/la“. Ne bismo smeli osuđivati ljude zbog toga. Trebalo bi samo uvesti pravilo da kada se sa nekim sretneš uživo morate ćutke da se gledate u oči onoliko dugo koliko ste se dopisivali. U protivnom, istinski duboki razgovori umiru. Dubina komunikacije važna je zbog nemogućnosti manipulacije. Ovako odvojeni, kada svako od nas sedne pred ekran i more nekih sličica koje komentarišu, podložni smo oblikovanju. Znate, mišljenja sam da je obesmišljavanje svrhe postojanja čoveka cilj savremenog društva. Pogrešan čovek u pravo vreme i pravi ljudi na pogrešnim mestima koji razjedinjuju prostor i vreme i žive na internetu. Postojeći se sistem mora podrivati korenski. Sitno. Ne smemo im dati ono što žele. Takođe, mislim da nas internet mnogo više puni gorčinom i mržnjom, nego produhovljuje ljubavlju. Navikao nas je na brzinu, na odmah, na sve sem prepoznavanja dva ljudska bića suštinski. Dubina stvarne komunikacije je u prepoznavanju. Kompresiji prostora koji postoji među nama. Dubina, dubina, dubina. Smanjivanje rastojanja između pulseva. Tu se dodiruju neke neshvatljive niti. Neshvatljivije od svih tehnologija na svetu. I smisao života je u stalnom odgonetanju takvih niti. Uvek se zapitamo „možemo li bez interneta“, čekajte, a može li internet bez nas, i možemo li mi jedni bez drugih?“

Zamolila bih te, da mi kao pravnica kažeš – Kako su regulisana autorkska prava na internetu?

Pravno i faktičko stanje prosto je različito, jer je internet čitav paralelni kosmos u kome ima nekoliko svetova. Zamislite porodicu mrava i njihove porodice. Postrojite ih i svakome date ime. Obeležite ih. Ubeđeni ste da ste ih zapamtili i da će svakom mravu biti vrednovano zrno koje je doneo u mravinjak. Onda ih pustite u slobodu, da se zapričavaju po ćoškovima, razmenjuju obeleživače, pomažu jedni drugima u prenosu zrna… puf . . . Jedino što ostaje na kraju je ukupan broj zrna u mravinjaku i konstatacija da mravi stalno rade i baš su vredni. Ne znamo je li koji mrav drugome uzeo zrno, ko se svađao, zrna su nekada bolno slična, i nedokučivo je saznati koji je mrav prvi, znate, onako, zrno na grbaču pa peške. Jednoobrazni zakon o mravinjim uslugama zasigurno sadrži nešto o toj temi. Do tada, svakog mrava ponaosob morate pitati da li radi za sebe ili mravinjak?

E, sad te molim kao pesnikinju, da mi kažeš kako ta prava osećaš na svojoj koži? Da li te grebe plagiranje? Kako podnosiš modrice?

Isprva teško. Što više čovek misli o tome šta će reći drugi, premalo razmišlja o tome šta misli sam o sebi i uklapa se u „to je stvaran svet oko mene, samo čekam da prođe“ i ram tuđe slike. Ljudi jesu spremni da život provedu slaveći uspinjanja demona, ne bi li iskusili pad jednog „anđela“ i pravednika. Videti čistotu koju je neko negovao uprljanu, nema bolje poslastice za ljudolešinare, a svaki trag dobrog u đavolu se nagrađuje. Našla se jednom moja neukaljanostna strani optuženog za plagijatorstvo. Bilo je to sada već davno. Bez suvišnih detalja, imena, da se ne pravdamo i da ne pokvarim u želji da popravim, u sadejstvu sa nekim ljudima, imala sam jednu ideju čija je realizacija dovela do neprijatne situacije , koja se, „zahvaljujući“ i mom egu završila tako što sam dočekala da budem potpisana ispod teksta za koji se kasnije ispostavilo da nije sav moj, odnosno, da deo nije od strane osobe koja mi ga je poklonila insistirajući na tome da ga objavim.Usledio je virtuelniuspeh. Dok se meni nije javila devojka koja tvrdi da je deo teksta njen. Poverovala sam joj. Sa njom sam pronašla zajednički jezik za naš nesporazum i sve se dogovorile. To je najvažnije. Naravno, razumela je i među nama zle krvi nema, želim joj mnogo uspeha gde god da je.Tekst je uklonjen, ja takođe, pojedini su pristali da ga sklone ili potpišu lepo, neki su mi govorili –šta nas briga, koga briga ko je napisao, ostalo je kolateralna šteta. Nedavno mi je i prijatelj priznao šta je uradio. Kaže, sam nije bio svestan da je to, eto, pogrešno. Šta ću sad. Moram biti čovek, poneti i podnetideo svog greha, kao što sam i mnogobrojne nagrade sa besedničkih takmičenja i konkursa do sada ponela i podnela. Nije lako. Biti ponižen od strane sebe samog. Priznati nešto, a ne priznati. Nisam dugo o sebi mislila lepo. Krivo mi je što se to desilo, zaista, nekada smo savršeno nesmotreni u gluposti. Čovek je i uzbrdo i nizbrdo, ne zna se šta je teže, kada te gurnu ili kada te ne povuku. Jedan mladi pesnik, čija zbirka izlazi uskoro i divan mladić Nikola Trgić u toj zbirci ima izvanrednu rečenicu, nešto poput „kada je ego dotakao niti stida“. Savršen spoj! Svako mora biti postiđen da se ne bi kočoperio. To je povreda sa ožiljkom. Kada si sa te druge strane. Kao što je jednom bio i Mika Antić. Vasko Popa. Davičo. I ja 😀 Vidimo se, dakle, u čitankama, deco. Šalu na stranu, smatram da je moja odgovornost prema umetnosti bila da ovo ispričam. I savet svim autorima. Sa druge strane, teško mi je da gledam sopstvene reči u tom tekstu, za koje više neću reći da su moje, što neću ni sada učiniti. To je neka vrsta nadoknade svemiru za lakovernost, a to je vremenom postala i moja želja. Malo mi je žao što delovi nisu književniji i kvalitetniji, da bar znam da sam prodrla duboko. On je prozaičan do kraja. Godinu dana ja više ne verujem odraslim ljudima. I neću im više verovati. Nema nikakvih poklona, molbi, poziva, saradnji. Odbila sam čak ponudu za koautorski roman pre tri meseca, a to mi je bila prilika da se afirmišem u jednoj jakoj izdavačkoj kući. Prava, teška, vredna poezija sada je na mojoj polici u svesci.  Mene su takođe plagirali. Dok su bili studentski protesti na njima se vijorilo „Student nije zapalio žito, student će zapaliti preko grane“, koji je odzvanjao u novinskim naslovima. To sam napisala dosta vremena pre protesta, kao “filmski aforizam” baziran na već postojećoj replici. Događaj proslavismokao trenutak da se smem nazvati piscem. Sve dok meni ne škodi, neka koristi nekom drugom. Ja ću možda to neko delo objaviti, možda ne, šta znam. Nije kao da imam 400 mejlova u kojima me izdavači mole da pišem baš za njih. Mada, iskreno, imam gomilu dece koja mole roditelje da im čitaju moje priče. Deca su važnija od dela. Delo mora biti važnije od pisca. Prosto mora, osim ako nisi džindžov pa pišeš da bi svi videli da si ti pisao. Umetnost radi umetnika – briga me za to. Ipak, više ne pišem često za odrasle. Guši me i plaši sujeta odraslih. Neopraštanje. Osuda svega i svačega. Od tada nijedne modrice.Mislim i da ovu priću više neću pominjati, što kaže, mislim gospodin Jergović – Stvarnost je tako neverovatna da kada biste nekada o njoj napisali knjigu niko u to ne bi poverovao J

Gde radiš ono što želiš?

U dalekoj prošlosti. I još daljoj budućnosti. Pa ćemo se valjda u jednom trenutku to što želim i Ja sresti. Nekada bilo gde. Nekada baš nigde.Ukoliko ne znam da li radim ono što zaista želim, zamolim nekoga da me fotografiše dok to radim. Kada vidim svoje lice znam odgovor. Plašim se svog odraza u ogledalu. Mislim da mi ono, dosta džangrizavo, uvek govori o stvarima koje sam želela, a nisam ih još uvek uradila. Postali smo ljudi odlaganja, uplašeni da se suočimo čak i sa sopstvenim željama. Samo jedino ne želimo da to priznamo čak ni sami sebi. Sramotno je koliko ne poznajemo sopstveno biće.

Reci nam nešto više o bronzanoj medalji i horu u kom pevaš.

O medalji ne mogu toliko toga da kažem, ne poznajemo se najbolje. Samo da je mala i da mirišu ruke čudno posle nje. Horove u kojima pevam znam desetak godina. Reč je o Akademskom i Ženskom horu SKC-a, a osnivač sam i vokalne grupe “Niške devojke” u okviru iste institucije koja  nije tenis, ali je jednako teška. Nema faula, ima falševa. Ti si muzička reprezentacija i predstavljaš svoju zemlju gde god da odeš. Dugo nismo osvojili bronzu, uglavnom osvajamo prva mesta JPevajte u horu, naučite lepotu putovanja i posvećenosti, a tamo žive i najbolji prijatelji koje još niste upoznali.

Koju knjiga je odličan spoj sa ovim vrućinama? Može i poslastica. Dobro, može i recept.

Bilo koja knjiga ako ćete njome da se hladite. Nijedna ako ćete samo da je pročitate. A, možete da pročitate i priču „Idealno hladno za jedno toplo“. -Verovatno je to najkraća priča koja još uvek nije napisana, a da ste je pročitali. Zapravo je dosta dugačka i govori jedino o tome kako samo toplo može biti idealno za hladno. Sve je, dakle, stvar percepcije. Ako vam je isuviše vruće okrenite kalendar naopako ili uzmite neki decembar pa se njime ogrnite. Od poslastica najneoriginalnije preporučujem između 5 i 200 kugli sladoleda.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što Agi Igora Kolarova kaže da crni konji bacaju bele senke. Računam da to važi i za japanske stršljenove, pegaze, pigmejsku njorvicu i crne ovce. Čuvajte se ovci tamnih senki.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Jovana