22 jul Još uvek nismo

Ima jedan dečak. Nikada nije preterano voleo školu. Stalno je jurio njenim hodnicima, saplitao devojčice i ispadao iz vrste ispred učionice. Učiteljica ga je najviše opominjala od svih.

Kako je vreme prolazilo, taj dečak je rastao. Nimalo nije postajao manje Indijanac prema devojčicama. Ostao je večiti galamdžija. Izrastao je u narodskog čoveka, koji sa svojim večitim dečacima voli da se druži u lokalnoj kafani. Da radi i živi od sasvim običnih stvari. Koji će nekad imati ženu i decu i voleti ih najviše na svetu. Jer, on će ostati uvek dečak, ali nikada neće biti baraba. Iako voli tako da se predstavlja.

Jedna devojčica ga nikada nije preterano primećivala.Bila je uvek jako zauzeta planiranjem svog velikog života. Jednom, nekada mnogo kasnije, dečak je rekao nešto toj devojčici. Ona to nije očekivala. Mnogo je volela da razmišlja i morališe.

Na kraju je jedna ruka skliznula niz njen stomak i oko jednog vrata su se obmotale njene noge. I ljubila je jedno levo rame i prstima prelazila preko jedne leve obrve i po jednoj levoj podlaktici. Ali ne od tog dečaka.

To je uradila zato što se mnogo naljutila na njega. Sad joj je žao.

Zna da je taj dečak nikad neće proći. Ona zna da joj je baš on potreban. Da joj iz nekog razloga baš on uliva osećaj sigurnosti i poverenja. Koliko god na oko delovao naopak. Nju oduševljava njegova jednostavnost. To što nije iluzionista i pun priča, kao drugi. To što ne mašta o nekakvim dalekim mestima i velikim stvarima i vrtoglavim uspesima. Ona voli što bi vrhunac njihovog zajedničkog života bio odlazak na more jednom godišnje na deset dana sa decom i eventualno renoviranje kuhinje ili nova garnitura u dnevnoj sobi.

Voli što bi joj nekad kuvao lepu hranu, iako zna da bi pranje sudova ipak sledilo njoj.

Što bi radio u bašti i kosio travu i lepo uspavljivao decu, iako bi prvo jako negodovao.

Što bi pušio k’o Turčin, ali nikada u kući, jer mu ona ne bi dala.

Što bi mu sa zadovoljstvom nedeljom kuvala kafu i odnosila u krevet, pošto bi je on onako pomalo seljački lagano pljesnuo po guzi. Onda bi se ona nasmejala, sećajući se svakog puta kada bi joj mama rekla da će naći nekog baš takvog tipa, zato što je jako razmažena.

Što bi je vodio u šetnje i kupovao sladoled i kokice i onda kad budu bili baš matori.

I spavao grleći je s leđa svojim velikim rukama i dišući joj za vrat.

Koji bi joj prepričavao svoj dan i ona njemu njen, dok mu sedi u krilu uveče.

Koji bi je zvao nekako skroz glupavo, kao recimo „pile“.

To je taj dečak kojem je posvetila sva svoja pisma i koji je junak svih njenih priča. Po kojem je dala svom keru ime i ubedila sebe da može da voli samo džukele. Iako ni jedan ni drugi to nisu.

To je taj dečak kojem okreće leđa svaki put kad se sretnu, da bi joj bilo lakše, a nikad ne bude. Zbog kojeg je počela da ludi kada priča sa drugim ženama.

To je taj dečak koji je nikad neće proći, barem dok ne probaju. Zbog kojeg ne sme još uvek da piše u prvom licu, barem dok ne probaju.

To je dečak sa kojim se nada da na kraju priče neće pisati: “Nikad nismo probali”, i nada se da će vreme učiniti svoje i da će biti dobro.

Za sada još uvek neka stoji samo: “Još uvek nismo.“

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: tumblr.com