11 apr JOŠ DANAS SAM TU

Juče kiša nije padala,

ali su pali ljudi.

Mladi ljudi pali sa zgrade,

pali pod voz,

‘pali’ za veću količinu droge,

ili samo u nečijim očima.

 

Okruženje je sivo,

i nikad više samoubistava nije bilo u mom malom mestu.

Moj grad je mrtav i prazan,

ali nije kao da sam bio mlađi,

pa nisam bio svestan ovoga,

ili sam bio zaštićen i nisam znao neke stvari.

Tek nedavno je sve otišlo nizbrdo,

ovo je bio lep grad.

I volim ga,

i provodim vreme u njemu,

volim njegova pojedina mesta,

ona imaju posebnu boju i čar za mene,

pa mi je tužno i mučno,

da gledam sve te kreature,

koje misle da znaju da žive,

a ustvari samo postoje,

kao neki kamen.

Pio sam mnogo,

da skrenem svoju pažnju sa njih,

i skrenem svoju pažnju sa sebe.

 

I veliki, glavni grad je prazan,

vidim to svakog dana,

na putu do svog fakulteta,

ti ljudi ne vide i ne osećaju ništa.

Čak i stari stanovi pored stanice,

sa zidovima koji smrde na vlagu,

i mirišu na jeftini ručak,

imaju više da kažu od očiju tih ljudi.

Jedino što može da mi ulepša dan ovde,

je slatka devojčica u autobusu,

kojoj sam pozajmio svoje naočare za sunce,

da pita dedu kako joj stoje,

i dao joj žvaku iz džepa koju sam dobio umesto kusura.

I možda ako vidim Vilenjaka u studentskom parku,

koji crta parove na klupama,

za sitan novac,

ili četiri nikotinska štapića, kako kaže,

neku dobru knjigu izloženu na zidu svog fakulteta,

cigančicu, koja poklanja ljudima sveže cveće koje joj ostane,

ili kada je pljusak i svi se sklanjaju,

pod neku nadstrešnicu ili autobusko stajalište,

šćućureni kao vrapci na žici,

i tada mi se kao najbolje moguće rešenje čini,

da treba da šetam kroz praznu ulicu bez kapuljače,

dok ne pokisnem.

 

Moram da menjam sredinu s vremena na vreme,

da ne bih umro u sebi,

umro na najgori mogući način,

i postao kao oni.

Zato sam zaljubljen u daljine,

i nepoznato me ne plaši,

novac me ne brine,

i znam da ću se snaći.

Upoznajem divne ljude i devojke,

i moji prijatelji navikli su već,

da samo dođem i kažem im:

– ej, putujem kod neke devojke,

ne znam ništa o njoj,

nešto malo o tom gradu,

ali je rekla da umem da je nasmejem,

i da pišem pesme,

i da mi ne treba ništa više, idem. –

Prvo su me odvraćali,

a sada me pitaju treba li mi novac,

i koliko ostajem.

 

I dok pojedini osete ponos i odgovornost,

šetajući ispod zastava svog grada ili države,

meni te zastave govore da idem,

sve mi govori da idem negde,

sve ostalo me vuče i kao da čujem glasove.

Ali još danas sam tu,

pušim na terasi,

i stvarno čujem glasove,

ali to cigani govore u megafon,

kupuju staro gvožđe napolju.

Još danas sam tu,

a sutra?

Ko zna…

 

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: favim.com