28 jun Jezero

Ima dana kada bih vrištala iz dubine duše dok mi se ne iskidaju glasne žice. Vrištala bih da se oslobodim – sveta, ljudi, glasova iz moje glave, snova. Svega.
Ponekad imam osećaj da više ne mogu. Kada bih barem mogla da zaronim u neko jezero i na dnu ostavim sav svoj prtljag. Takvi dani dođu i traju potajno, skriveno, a onda se desi neki osmeh ili zagrljaj, neka muzika, kiša i ja sam kao opet dobro pomirena sama sa sobom. Tri, četiri dana. I onda sve ispočetka, kao začarani krug. Zarobljeni život, vreme i ja. A niko da popusti, zapeli smo svi – sizifovski. Ne znamo da se udružimo.
Tih dana sam poput isprogramirane mašine. Tu sam i nisam tu. Želim da na trenutak svi zaćute i čuju moju tišinu (jer drugačije ne umem da objasnim), u kojoj glasno govorim i vrištim bez ijednog zvuka. I da se sav taj teret koji nosim rasprši u etar. I da napokon mogu da dišem.
Udah – izdah. Udah – izdah.
Živa sam. Dišem.

„I šta onda?“
„Ne znam, sve ispočetka valjda.“
„A možda bi mogla i sve iznova.“
„Zar to nije isto?“
„Naravno da nije! Početi iznova znači početi od nečeg sasvim novog.“
„Znači kad isplivam da odem daleko od jezera?“
„Ne, lako je otići. Kada isplivaš sagradi splav od novog pruća i plovi po jezeru.“
„Zašto?“
„Zato što će te podsećati na to gde si bila. Bićeš iznad svog prtljaga, razumeš? Slobodna sa svešću o prošlosti, ali ćeš ti kontrolisati nju ne ona tebe.“
„Hmm…Da, samo do svega toga ima jedan bitan korak – pronaći svoje jezero.“

Autorka: Natalija Ostojić

Fotografija: weheartit.com