10 apr Jeste li skoro videli nebo?

–        Šta najbolje znaš da radiš? – pitala me je.

–        Najbolje znam da gledam u nebo! – bez mnogo razmišljanja sam uzviknula.

–        Znaš… nekad zvučiš k’o nadrogirani Mika Antić! –  prasnula je u smeh.

–        Mika se prevrće u grobu. Shvatiću ovo kao kompliment.

Zaista, gde god da mrdnete nebo je tu. Neko vidi samo oblake, neko uspe da preskoči dugu.

Nebo utiče na naše raspoloženje.

Nebo nije isto u svakom gradu.

Nebo nekad miriše na šećernu vunu.

Nebo te podseća da treba da podigneš glavu i da isplaziš jezik, čak i kad prospe kišu po tvojoj ljušturi. Nema tu filozofije, nebo je jednostavno – nebo. Nije jednostavno ono pod njim.

Pod njim su žene sa brkovima i muškarci u drečavim helankama. Pod njim su klinci pored kompjutera i penzioneri po parkovima. Ljudi nisu oni od juče, a nemaju pojma šta će biti sutra. Valjda kad ti postane svejedno prestaješ i da postojiš. Kad sve počneš da planiraš, da meriš, da svemu tražiš razlog, univerzum te obično zezne svojom ironijom.

Sve je više motivacionih tekstova, a sve je manje pravih osmeha. Živimo pod nebom u kom se priča o nekakvoj eliti, iventovima i estradi kao vrsti umetnosti. Pričamo o nekakvoj modi, a ljudi ne odlaze ni u kineske butike. Ispijamo kafe sa strancima i pričamo „neke bezvezne priče“. Kukamo i radimo. Kukamo i ne radimo. Virimo u tuđe dvorište. Zaboravljamo da zavirimo u sebe. I tako u krug, dok nam nebo ne postane jednostavno, jednobojno, plavo ili sivo. Ili dok ne prestanemo da ga uopšte primećujemo.

Ako me vidiš na ulici kako zevam u nebo, ne prekidaj me! Šta te briga šta radim, sve dok nešto radim, sve dok se držim čika Kantove rečenice i dok verujem u „zvezdano nebo nada mnom u moralni zakon u meni“.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com