08 okt Jelena Ranković:“Pisanje vidim kao kosmičku šansu da progovorim o svojoj duši!“

Prošle su dve godine od objavljivanja zbirke priča „Prohujalo sa košavom“. Bili ste iziritirana svakodnevicom, te ste odlučili da svoje misli prenesete na papir. Koji je još pokretački motiv bio dovoljan za nastanak ove knjige?

Volim da se igram i proveravam svoje mogućnosti i sebe u raznim situacijama. Imam neke zamišljene merdevine i kad god se popnem na jednu lestvicu podižem je i idem dalje. One nemaju veze sa nekim statusom, lovom ili moćnim visinama. One imaju moje lične mere. I imam svoje visoko i nisko, široko i duboko, ne osvrćući se na standarna merila uspeha. Samo pisanje je jedno. Ali kada tvoje reči dobiju korice i publiku to je druga dimenzija. Htela sam da otkrijem kako izgleda taj put, izdavač,urednik, knjižare, čitaoci… kada neko osmisli naslovnu stranu za tvoje misli.Koliko treba da budeš jak da se suočiš sa komentarima, lošim dane potoneš, dobrim da se ne uzdigneš. Kakav je osećaj videti svoju knjigu u izlogu. Želela sam da vidim kako ću plivati u svemu tome…

Vetar, kao simbol kretanja i neprestanog toka misli prožima vaše priče. Da li su ljudi zaboravili da osluškuju vetar?

Ljudi, pre svega, sve manje slušaju jedni druge. A osluškivanje potreba drugih bića i sveta oko nas je oslabilo ispraznošću ljudskih odnosa, egocentrizamom i bahatošću koja zamagljuje sve što je u čoveku dobro. Pa i njegov kontakt sa prirodom.

Vreme o kom pišete u knjizi je bilo „vreme sa više smisla“. Ljudi su znali da žive i sa manje para i bez moderne tehnologije. Gde je zalutao taj smisao danas?

Svako ima svoju verziju života. Verovatno najbolju za koju zna. Sigurna sam da svako ima i svoju definiciju smisla. Neki ljudi veruju da će ličnu sreću pronaći u šoping molu, mahnito pokušavaju da zadovolje materijalne potrebe zaboravljajući da nahrane i dušu. Romantična priroda osećajnosti je izvrgnuta ruglu. Ako nisi prevario nisi uspešan. Iznenadimo se kada je neko normalan, jednostavan, ako se bezrazložno nasmeje U takvom ambijentu, moj smisao se sakrio u mikro svetove.Verovatno da je umetnost i stvar inteligencije pronaći balans između smisla i besmisla. Život je i onako kao ronjenje na dah. Pa ko duže izdrži.

Knjigu ste namenili onim kulturnim i finim ljudima koji često ne dolaze do izražaja od onih koji su glasni. Da li vas raduje činjenica da je zbirka priča „Prohujalo sa košavom“ doživela treće izdanje?

Tiraži su matematika i sigurno doprinose samopouzdanju. U vremenu obolelom od grandomanije niko se više ne bavi osećanjima. Običan čovek služi kao dekoracija za otvaranje supermarketa  iisplatu kredita pa me raduje činjenica da ljudi još uvek čitaju. Volim ako je neko uživao čitajući baš moju knjigu, pored svih divnih i velikih autora, ako su ga moje reči inspirisale i pokrenule na nešto, ako je i sam poželeo da piše…i ako je probudila verovanje da će nam svima biti bolje ako poverujemo koliko je moćno dejstvo dobrote.

Koja nit povezuje vaše novinarske tekstove i književni rad?

Novinarstvom sam počela da se bavim kako bih zadovoljila svoju radoznalost, potrebu da istražim život u svim njegovim bojama, ali je ono u jednom momentu postalo pretesno i ograničavajuće. Vođena rečenicom da je reč kao metak ili pogodi ili promaši, sve ostalo je mučenje, počela sam da pišem priče. Prvo za svoju dušu, a potom sam poželela da podelim to i sa drugima. Pisanje vidim kao kosmičku šansu da progovorim o svojoj duši i dušama mnogih koji se ne čuju. I za novinarstvo i pisanje po nekim klasičnim učenjima,a u praksi je toga sve manje, najvažnije je čitati i neprestano učiti.

Da li je interesantnije biti novinar ili spisateljica?

Svako ko se upusti u bilo koju od ovih avantura mora da zna da novinarstvo nije samo lepo pisanje, kao i da pisanje nije samo pisanje. Ima tu puno prepona koje treba preskočiti. Što ličnih što podmetnutih. Novinarstvo je kolektivna igra, dinamičnije je, imaš neke rokove, i to može ba bude interesantno posebno kada se energije, ideje i želje poklope. Za pisanje moraš imati hrabrosti da budeš sam.A li je jako zanimljivo, jer pišeš o onome o čemu želiš. U društvu jeftinog spektakla sve manje mi je zanimljivo da se bavim novinarstvom. Sve više me okupira ideja da se bavim samo pisanjem.

Danas se prosečne devojke i žene „leče“ po shopping centrima. Gde vi nalazite mir?

Na ovo filozofsko pitanje odgovoriću vrlo praktično – pišem,vežbam jogu,čitam. odlazim u prirodui putujem medju neki sasvim drugačiji svet i radim stoj na rukama.

Volite da putujete i obišli ste mnogo zemalja. Koje putovanje nikada nećete zaboraviti?

Često su moji odlasci bili uteha od naše stvarnosti. Nešto kao spas lepih snova. Od 29 zemalja koje sam do sada posetila, ni jednu neću zaboraviti. Sva svoja putovanja prvo jako želim, odsanjam i detaljno isplaniram. Prva velika avantura bila je kada sam na nekoliko meseci otišla u Londonsa željom da vidim da li sive devedesete mogu da se oboje u vedrije boje. Tajne velikog grada otvorile su u meni novi svet. Kasnije je susret sa Hongkongom učinio da se zaljubim u Aziju i počnem da odlazim na ostrva nerazgovetnih imena. Nedavno sam boravila u Tokiju. Savršen i nezaboravan osećaj sa pomalo turbulentanim povratkom u realnost!

Kom gradu će biti posvećena vaša sledeća knjiga?

Trenutno pišem knjigu u kojojmoj junak istražuje svet, i nije slučajno što kreće od Japana.

Zašto ste vi crna ovca?

Teško pristajem na ograničenja bilo koje vrste. Ne pripadam. Što je put kojim se teže ide ali i veliki blagoslov.

Tijana Banović

Fotografije: Mikica Petrović